Izvor: Politika, 30.Okt.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Do poslednjeg moždanog talasa
U Srbiji niko nema pravo – ni lekar, ni pacijent, ni rodbina da odluči o isključivanju aparata koji održavaju pacijenta u životu
Uprkos svim naučnim dostignućima, ljudi i dalje umiru u bolovima, izmučeni smrtonosnim bolestima. Kada je pacijent dugo u stanju kome, rodbina je često uplašena da će im neko isključiti aparate, a s druge strane, postoje i oni koji su takođe uplašeni da bi takvo stanje moglo da traje "večno" i da se samo na taj način produžava agonija >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << njihovih voljenih.
Iz tih razloga se u nekim zemljama, a u nekim ne, primenjuje eutanazija.
Nije retkost da neizlečivo bolesni požele da prekrate muke i traže da im u okončanju života pomognu lekari, ili rodbina. Tako se medicinska struka našla pred dilemom – da li po svaku cenu produžavati život, ili ga prekinuti kada je smrt pacijenta izvesna. Lekari su podeljeni između dve krajnosti.
Pre 1950. godine smrt čoveka je definisana kao prekid srčanih i plućnih funkcija, ali 70-ih godina prošlog veka razvojem medicinske nauke i tehnologije utvrđeni su dijagnostika i parametri potvrđivanja moždane smrti, koja označava prekid ljudskog života. Međutim, za laike su potvrda života disanje i otkucaji srca. Zato kada lekar saopšti da je moždana funkcija nepovratno izgubljena mnogi smatraju da to nije konačno stanje i da ima nade za oporavak – jer srce i dalje kuca.
Često se postavlja i pitanje: koja je razlika između duboke kome i moždane smrti?
Profesor dr Branko Đurović, načelnik neurohirurgije Urgentnog centra, kaže za "Politiku" da je definicija moždane smrti nepovratni gubitak svih funkcija mozga.
– Svako ko umire ustvari umire zbog moždane smrti i tu povratka nema. U našoj zemlji je zakonom ovo stanje definisano pravilnikom o utvrđivanju moždane smrti, prema preporukama SZO. Stanje moždane smrti utvrđujemo na osnovu devet harvardskih kriterijuma, kao i na osnovu tri kriterijuma za potvrđivanje smrti i to su: EEG –elektroencefalografija, dopler-sonografija krvnih sudova mozga i registracija evociranih potencijala moždanog stabla. Kad su ispunjeni svi ovi kriterijumi, to označava kraj ljudskog života. Za razliku od moždane smrti, koma je sasvim različito stanje iz kojeg je moguć povratak, u stanje u kojem mozak nije izgubio sve funkcije. Pojedinim pacijentima u komi neophodni su aparati za veštačko disanje, ali oni imaju određen nivo moždane aktivnosti koja se može izmeriti – objasnio je dr Đurović.
Maja Ivetić, specijalni savetnik Ministarstva zdravlja i zaštitnik prava pacijenata, kaže da pravo na donošenje odluke o isključivanju aparata, koji pacijente održavaju u životu, nije kod nas posebno regulisano, kao ni u mnogim razvijenijim zemljama sveta.
– Kod nas su samo definisana prava pacijenata koji su u nesvesti i izvan životne opasnosti, a odnose se na dalje načine lečenja. U tim situacijama umesto njih može odlučiti rodbina, supružnik, roditelj... Dalje od tih prava nismo išli. Tek smo počeli, u poslednjih godinu dana, da definišemo palijativno zbrinjavanje, koje je u ostalim zemljama sveta uređeno. O pravu na oduzimanje života nije bilo reči. U Francuskoj, u kojoj palijativno zbrinjavanje pacijenata postoji već 50 godina, takođe ovo pravo nije utvrđeno. Nedavno se u toj zemlji dogodilo da je osamnaestogodišnji mladić, koji je pao sa motora, upao u komu, a na zahtev majke je isključen sa aparata. To je izazvalo veliku polemiku i sada je u toku priprema zakona kojim će se definisati da li će ovo pravo postojati. Mislim da pitanje osoba koje su u komi nije samo pravno, već i etičko pitanje društva – naglasila je Ivetićeva.
Niko nema pravo da isključi aparat, iako u krivičnom zakonu ne postoji definicija takvog dela, a svako ko bi to učinio odgovarao bi.
– Pacijent ima pravo da samostalno prekine terapiju i da odluči da se ne leči dalje ako ima neku neizlečivu bolest, ali na lično insistiranje i potpis – objasnila je Ivetićeva.
Dr Marko Kontić, predsednik Etičkog komiteta Srpskog lekarskog društva, kaže da je pitanje eutanazije pitanje koje još dugo neće biti rešeno, kao i da niko nema pravo da oduzme život koji nije udahnuo.
– Kod nas su obaveze lekara određene zakonom. Ako pacijent odbija lečenje, na primer ne želi da bude operisan, mi moramo da nastavimo da ga lečimo. Naravno, bolnica nije zatvor i on na svoje insistiranje može da izađe iz nje. U medicini nisu uvek dva i dva četiri. Mnogo puta se dogodilo, i kada pomislimo da je kraj i kada gotovo svi dignu ruke, da se pacijent probudi. Zato do poslednjeg moždanog impulsa i aktivnosti svakog organa borimo se za pacijentov život – istakao je dr Kontić.
-----------------------------------------------------------
Naredbe o održavanju života
Prva Amerikanka kojoj su posle 15 godina kome zbog oštećenja mozga sudskom odlukom lekari isključili aparate bila je Teri Kiavo iz Floride, koja je umrla posle 15 dana. Tako je ona postala pravosudno-medicinski presedan, jer je samo u državi Oregon zakonom predviđena pomoć pri oduzimanju života teško bolesnih. U svim ostalim američkim državama taj čin povlači krivičnu odgovornost i višegodišnje kazne. Međutim, u 14 američkih država, i u Oregonu, postoji dokument koji se odnosi na reanimaciju pod nazivom "Lekarske naredbe o održavanju života". To je formular koji putuje sa starim, invalidnim, teško obolelim osobama u bolnicama, a one obično nisu u stanju da govore. Taj formular predstavlja jedine naredbe koje lekar mora poštovati, a to je "ne oživljavati" – to je crveno svetlo osoblju šta ne sme da uradi. Ovom odredbom je precizirano da pacijent ne želi da bude reanimiran, uprkos mišljenju u medicini da svako treba da bude reanimiran.
Eutanazija je dozvoljena u Holandiji i Belgiji. Iako je u Holandiji eutanazija zakonski regulisana, tek 2002. godine se u toj zemlji primenjuje desetak godina i na taj način je umrlo oko 1.800 osoba. Tamo, zahtev za eutanaziju mora da podnese sam pacijent, a to pravo nemaju maloletnici i pacijenti bez svesti.
U Velikoj Britaniji nije dozvoljeno pomaganje teško i smrtno obolelima da umru. U Švajcarskoj postoji nekoliko specijalizovanih institucija za eutanaziju. Do decembra 2004. godine 22 britanska građanina otišla su u Švajcarsku da umru. Prosečni troškovi eutanazije su oko 2.000 funti, zato se u Britaniji taj oblik pomoći pri umiranju najčešće naziva "umirući turizam".
Gordana Bašović
[objavljeno: 30.10.2006.]
