Izvor: Politika, 25.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Divljačka gradnja
Normalno je da grad raste i da se menja, ali nije normalno da ljudi više ne prepoznaju svoj grad. Beograd danas više liči na nekakvog mahnitog pubertetliju, negoli na ono umilno međurečje iz strofa Duška Jakšića i pera Mome Kapora. Nije ovo nostalgija, već fakat da je sećanje življe od svakodnevice i da se zaista ima za čim žaliti...
Mislim na sve ono čega više nema, a što čoveku i sada prvo padne na pamet kada kaže: Beograd. Mislim i na ono čega ima previše, a što sili pamet >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da se prvo pomene kada čovek pomisli na Beograd - građevinska hiperprodukcija.
Kranovi su umnogome nadvisili i nadbrojali krošnje kestena i lipa na koje je Beograd, nekada, divno mirisao. Sav je u skelama kao da se više ni za šta drugo nema pridržati. Stotine kamiona svakodnevno nekud odnose silnu zemlju, ostavljajući mu korenje golo, da truli. Aman bre, pa nije ovo vreme postanja Beograda, niti su obale Save i Dunava surove pustahije koje treba što hitnije i bilo kako pripitomiti i civilizovati. Ne vrebaju iz šuma mračne sile i divlje zveri... Star je i umoran ovo gospodin, sporog koraka. Greh je i od Boga i od ljudi terati ga u trk i govoriti mu da je to za njegovo dobro.
Neka se gradi, sevap je. Ali i u haosu postoji nekakav red, pa ne bi bilo zgoreg da ga i u neimarstvu ima. Zajahale zgrade jedna drugu, udarili prozori u prozore, podvukli se dimnjaci pod nozdrve...
Pa pobogu, nije cilj potovariti, nego useliti što više ljudi, valjda?! Uslovi i standardi stanovanja više nikoga ne zanimaju. Na žalost, ni stanare. U muci, za bolje više i ne pitaju, niti znaju.
Grad nam sve više liči na diplomski rad pijanih umetnika koji su otelotvorili svoje najluđe nadrealističke snove. Lepo je to što toliko njih ima viziju Beograda budućnosti, ali je problem što im se dozvoljava da ih realizuju... Ima li takozvani Urbanistički plan još neku svrhu osim da se nad njim ljušti krompir i luk?!
Među stare fasade se ugurale neke nove, vrišteće legure. Nad prizemljušama se istegle višespratnice, pa stanari ovih prvih nebo mogu da vide još jedino na vremenskoj prognozi. Na krovovima solitera baškare se vikendice. Po parkovima hiper-mega-gigamarketi. Po trotoarima nešto što je prvobitno bila trafika, ali je geometrijskom progresijom naraslo do dimenzija porodične kuće...
I ljudi su narasli u ljute, isfrustrirane i besne grimase. Od sećanja se možda i može živeti, ali se ne može živeti u njemu.
Poznate staze vode kroz nepoznati grad. Teško je to sebi objasniti. Još teže prihvatiti.
Rečju, u Beogradu ne pije vodu ona formalna definicija: nelegalna gradnja. Imamo mi za to daleko bolji i rečitiji naziv: "divlja", možda čak i pravilnije "divljačka" gradnja.
Ovaj termin je zapravo zajednički imenitelj i za legalno i za ono nelegalno trudbeništvo. Jer (slava i čast onim malobrojnima) u nas se legalno razlikuje samo po tome što je prošlo kroz nekakve papire. U "divljaštvu" nema baš nikakve razlike...
Zapravo, možda su to ljudi divlji, a ne gradnja. Kao da se za nešto svete Beogradu. Kao da mu šta zameraju, pa ga kinje.
Nadziđujući ga, nadziđuju svoju svest. Dižu spratove besmislu...
Problem je što njihove greške ne možemo ispraviti. Oročene su na stoleće. To je armirana glupost, a protiv nje nema leka.
Evo, za kraj dozvolite da sugerišem, ako me već neko ne osujeti u ideji: primetio sam da krov Akademije nauka i umetnosti zaludno zvrji prazan, a čini mi se da tu ima i prostora i kapaciteta za još jedno tri sprata, što ono danas kažu, stambeno-poslovnog prostora.
Onoliki Trg Republike zvrji prazan?! U Studentskom parku četiri solitera da se skuće. Čemu Tašmajdan, čemu Kalemegdan?
More daj da srušimo sve, pa da krenemo iznova. Beton, staklo, pleksiglas, beton, staklo...
I ovako je ovom Beogradu istekao rok trajanja. Vučemo ga na grbači toliko vekova. Vreme je za promene. Korenite, divlje, divljačke...
[objavljeno: ]
