Izvor: Blic, 20.Maj.2008, 11:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Divlja gradnja uništila udarnički raj
U Radničkom naselju u Železniku, smeštenom 15-tak kilometara od centra grada, samo još bujno zelenilo, grmovi „ničijih" ruža i Titova ulica podsećaju na to da je ovde nekad bio socijalistički raj. Male zgrade sa svega četiri stana, ušuškane u tom zelenilu, do skora su bile pod zaštitom kao ambijentalna celina, ali je ona skinuta jer je potreba stanara za proširenjem u širinu, dužinu i visinu uništila naselje.
- Ovde je nekad bio pravi raj. Mi deca nismo smeli >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << travu da gazimo. Postojao je čuvar koji je održavao zelenilo i koji bi nas odmah tužio roditeljima. Nismo smeli ni stazu u travi da napravimo, a danas... - gleda sa tugom i nevericom u svoje staro naselje Mirjana Nikoletić (58).
Udarnički brakovi
Radničko naselje u Železniku, prvo takve vrste na tlu Beograda, nastalo je u zanosu socijalističke obnove i izgradnje, odmah posle Drugog svetskog rata.
Tokom 1947-48. godine, radnom akcijom socijalističke omladine pristigle iz svih krajeva Jugoslavije, izgrađena je fabrika za proizvodnju alatnih mašina i postrojenja „Ivo Lola Ribar".
- Ti mladi ljudi su se tokom izgradnje fabrike zaljubljivali, ženili i udavali, i počeli da dobijaju decu. Bilo je Slovenaca, Muslimana, Makedonaca.....Titovom odlukom, u blizini fabrike počelo je da se za njih gradi naselje, a kasnije vrtić, dom zdravlja, osnova i srednja škola, pijaca... Stanari radničkog naselja i njihova deca išli su pešice na posao i u školu i nisu imali potrebe da idu u grad - priseća se Mirjana čiji su roditelji bili među prvim stanovnicima tog naselja, a ona đak tek izgrađene škole „Braća Jerković".
Hiljade radnika fabrike „Ivo Lila Ribar" živele su u ovom radničkom naselju.
- Princip raspodele stanova zasnivao se na rang listi. Svake godine raspodeljivalo bi se pedesetak stanova. Fabrika bi kupovala stanove i delila ih svojim radnicima - priča za „Blic" Milan Živković, penzioner, stanar Titove ulice, koji je 30 godina radio u „Loli".
Sobe na stubovima
Međutim, kako je krenula kriza, tako više nije bilo raspodele stanova. Nije bilo uopšte stanova, nije bilo mogućnosti da se kupi stan, a porodice su se širile. Kako je kriza krenula, tako više niko ni o travi nije brinuo. Stari čuvar zelenila, izvesni Obradović, koji i danas živi u naslju, mora da se sekira kad vidi da je najlepše radničko naselje, ušuškano u zelenilo Železnika, zaraslo u travu i korov, a zgrade deformisane.
- Sve je počelo tokom 90-tih, ali je pravi bum nastao od 2000-te godine. Svako zida šta hoće i šta mu treba. Nekom treba kupatilo, nekom terasa, nekom cela soba, nekome više soba... Da su se bar dogovorili pa sve isto, ili slično. Ne! Zgrade su deformisane do neprepoznavanja - razočarana je Mirjana, dok pokazuje zgradu gde je komšija sa sprata proširio sebi stan tako što je podigao sobu na stubovima.
Skinuta zaštita
Prvo radničko naselje do skora je, kao „objekat gradske arhitekture" uživao takozvani status prethodne zaštite na listi Zavoda za zaštitu spomenika kulture Beograda.
- Izdavali smo uslove za građevinske radove na pojedinim objektima u naselju, ali očigledno da mnogi nisu tražili naše mišljenje - kaže za „Blic" Lidija Kotur, portparol Zavoda.
Zbog katastrofalnog i nepovratnog narušavanja ambijenta divljom gradnjom, Zavod je, ističe Kotur, odlučio da skine zaštitu.
Fabrika „Ivo Lola Ribar", koja je hlebom hranila svoje graditelje a kasnije i njihovu decu, koja je u zlatno doba svog postojanja imala tržišta po celom svetu, nedavno je privatizovana. Njeno čedo, Prvo radničko naselje, koje je moglo, da je sačuvano, da bude i turistička atrakcija grada, više ne liči na sebe. Sa utopijom socijalizma, nestala je i utopija idealnog radničkog naselja, koja živi još samo u sećanjima njihovih stanara. Ožiljci loših vremena vide se mnogo jasnije.
Razočarani Ljuba
- Moj drugar Ljuba iz zajedničke zgrade, dolazio je nedavno u Beograd sa suprugom, posle 20 godina provedenih u Australiji. Hteo je, kaže, ženi da pokaže kraj u kome je odrastao i koji mu je ostao u beskrajno lepoj uspomeni. Kad je video na šta nam naselje liči, uhvatio se za glavu! Nije mogao da veruje i umesto da bude ponosan, osramotio se - kaže Mirjana Nikoletić.
Inspekcije
Tokom loših devedesetih, inspekcijska služba opštine Čukarica praktično je gledala kroz prste ljudima koji su počeli da proširuju svoje stanove.
- Inspekcija je sve promene na objektima uredno evidentirala, ali ništa nije rušeno - kaže Branko radoman, rukovodilac inspekcijske službe u opštini Čukarica.
On ističe da služba, čak i kad bi htela, sada ne može da poruši te čardake ni na nebu ni na zemlji, jer su gotovo svi predli zahtev za legalizaciju.
- Stanari su ušli u dugu proceduru tokom koje su, zbog lošeg zakona, moguće brojne opstrukcije. Naše je samo da čekamo pravosnažne odluke. tek tada ćemo moći da reagujemo - kaže Radoman.
