Izvor: Politika, 13.Apr.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Diplomata bez para za pivo
Kako je tekla karijera Milutina Galovića, profesionalca u diplomatiji i našeg nekadašnjeg ambasadora u Libiji
Ko sve nije maštao da se nađe u diplomatiji. Nisam ni ja bio izuzetak. Preplavljen slikama o lagodnom životu ambasadora i ostale bratije, koje sam gledao na filmu, o tome čitao u romanima, ili slušao priče, mislio sam da će jednog dana to june i mene da mune. Da vidim kako je to živeti u vili, imati poslugu, vozača, organizovati prijeme i dobijati pozivnice >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << od šefova država. Ta želja je splasla sedamdesetih godina kada sam, putujući po svetu, video da su, bar što se tiče naše diplomatije, mnogi zastupali interese naše zemlje po republičkom ključu, ali bogami najviše svoje, lične. U to me uverila njihova opsednutost da u SFRJ unesu što više tehničke robe, a da državi za to ostave što manje para.
Posle je umesto republičkog počeo da radi stranački ključ, pa se izgleda opet tu malo šta izmenilo. Veličinu naše diplomatije, takav sam utisak stekao, činili su profesionalci, ljudi koji su stasavali pod krovom Ministarstva spoljnih poslova, ili ondašnjeg SMIP-a. Oni su joj i obraz sačuvali.
Milutin Galović je jedan od takvih. Bio je ambasador SFRJ u Libiji od sredine osamdesetih godina. Znam da je stekao i veliko poverenje vođe libijske revolucije Moamera el Gadafija, našeg osvedočenog prijatelja.
– Gadafi me primio u audijenciju posle pet-šest dana po mom dolasku u Libiju. Nekoliko minuta smo ćutali. Nisam znao ko treba prvi nešto da kaže. Na kraju sam skupio hrabrost, pa prvi progovorih. Na rastanku mi je rekao da kod njega mogu da dođem kad god hoću, vrata će mi uvek biti otvorena. Rekao je i to da su Jugosloveni, posle Arapa, najveći prijatelji libijskog naroda i njegovi lično – seća se Galović vremena kada su naša potraživanja od 450 miliona dolara za tri godine svedena gotovo na nulu. Uspeli smo da nemački "Simens" izbacimo sa libijskog tržišta, da pobedimo Britance u Ras Lanufu i da Amerikanci (!) Libijcima preporuče "HIP-Petrohemiju" iz Pančeva kao najbolju firmu za proizvodnju etilena.
Galović se 1960. godine javio na konkurs za mlade diplomate. Tada je već bio pomoćnik generalnog direktora Fabrike šećera u Županji. Osam meseci nije dobio nikakav odgovor iz Beograda. Posle je saznao da su ga baš toliko dugo proveravali.
– Najzad mi jave da sam primljen. U Županji me lepo isprate. Onda počne višemesečna obuka u ministarstvu. Pripremao sam se za rad u nekoj azijskoj zemlji. Iznenada 1961. godine dobijem nalog da putujem u Rim. Nisam znao da kažem ni "bona sera". Pošao sam u Italiju bez para. Nisam mogao sebi da priuštim ni koka-kolu. Dnevnice mi nisu dali, jer su rekli da u kasi nema deviza. I da moram da se snađem kako znam i umem. Važan je bio, kao i kod drugih kolega, entuzijazam. Nekako sam našao sobičak od osam kvadrata za stanovanje u Ulici Pinturikio, kod neke spremačice škole. Sećam se da mi je bilo krivo što nisam imao pare ni za jabuke, koje su mi se toliko jele. Zato sam navalio na učenje italijanskog jezika, svaki dan po dva sata bubanja – govori Galović o danima kad su svi početnici u diplomatiji morali da budu izvesno vreme "Putin u Drezdenu".
Posle godinu i po dana postavljen je za drugog trgovinskog atašea, preskočivši dva stepenika u diplomatskoj hijerarhiji. Preselio se i u veći stan u Vinja Klari, luksuznom delu italijanske prestonice. U Rimu je ostao skoro šest godina, i to mu je najlepši period u karijeri. Bio je presrećan što je doprineo da Italijani u velikim količinama kupuju "bejbi bif", kao i sjeničku i homoljsku jagnjetinu.
Kasnije, 1970. godine, postavljen je za prvog sekretara za ekonomske poslove ambasade u Vašingtonu, a 1978. je već ministar savetnik za ekonomske poslove.
– U diplomatiji sam naučio da bez poznanstva i veza na svim nivoima ne možeš nijedan posao uspešno da završiš. Naučio sam da, kad odeš u drugu zemlju, moraš da se prilagođavaš njenim običajima i pravilima, da kao glumac učestvuješ u svakoj predstavi, a ne da je menjaš. Zapazio sam kao ekonomista i to da banke najviše brinu o kamatama. Ako se kamate na uzete kredite plaćaju redovno, za glavnicu ćemo lako, govorili su bankari. Oni tamo nemaju vremena za gubljenje. Dođeš, kažeš šta želiš, čuješ odgovor i odeš bez poslužene kafe, čaja – pamti Galović dane provedene na službi u SAD.
Kaže da nikad nije imao ambiciju da bude ambasador, samo ekonomski savetnik. Kad se vratio iz Libije, raspoređen je na poslove ambasadora za kadrove u SMIP-u. To mu je bio najteži posao. Šta god da uradiš nekome si se zamerio.
– Krajem 1990. godine dobio sam nalog da se za jednu noć spremim i otputujem u Bagdad. Zalivski rat samo što nije počeo. Poslat sam u specijalnu misiju. Imao sam zadatak da Tarika Aziza, najbližeg saradnika Sadama Huseina, ubedim da držanje talaca, državljana zapadnih zemalja koji su se zatekli u Iraku, nije u interesu Pokreta nesvrstanih i da to samo ruši njegov ugled. Po istom pitanju, u Irak je stigao i čuveni bokser Muhamed Ali. Posle takvog pritiska svi taoci su oslobođeni. Ovu misiju smatram svojim velikim uspehom u karijeri – kaže Galović.
Svu svoju ušteđevinu od 60.000 dolara držao je u jednoj domaćoj banci. Bilo ga je sramota da kao naš ambasador u Libiji štedi kod strane banke. Onda je došlo vreme tumbanja države. Zaposlenima u diplomatiji govorili su: naš si, ali si i njihov, njihov si, ali si i naš. Galović je 1. jula 1992. godine dobio obaveštenje da mu prestaje radni odnos. Bez prava žalbe. Otišao je na biro rada i primao socijalnu pomoć oko pola godine, sve dok nije navršio 60 godina i otišao u penziju.
– Kao da sam ponovo bio u Rimu bez prebijene pare.
Štednja mi je ostala zarobljena u banci. Opet nisam imao para ni za pivo. Parče zemlje oko vikendice u Bariču nas je, kako bi rekle moje ćerke, othranilo. Sada je bolje, imam dobru penziju i nije tako loše – uvek pun optimizma ispričao je Milutin Galović život jednog običnog diplomate.
Ferid Mujezinović
[objavljeno: 13.04.2007.]
