Izvor: Politika, 26.Okt.2009, 02:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Devojčice s one strane zakona
Zanemarivane i zlostavljane u najranijem detinjstvu kreću putem kriminala. – Sklone su piću, drogi, tuku se, kradu. – Samopovređivanje kao vapaj za pomoć
„Ma, tu malu iz šestog tri sam prebila jer sam čula da je pričala nešto o meni. Kao, ja sam glupača koja ima krš ocene. Ma istresla sam je nasred igrališta. Niko nije smeo da priđe da je brani. Sad kad me vidi, samo spusti glavu. Ne sme, bre, ni ćao da mi kaže. Nek’ se zna ko je glavni. I opet ću >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da bijem, samo ako čujem da neko kaže nešto za mene. A onu iz sedmog dva sam dohvatila jer mi je išla ne živce. Mrzim pozerke. Glume dobre ribe, a u stvari su sto puta gore od mene. Ništa nije uradila, nervirala me je...”
Tako J. M., učenica sedmog razreda, objašnjava novinarima „Politike” zbog čega bar jednom mesečno pretuče neku od učenica škole koju pohađa ili devojčicu iz kraja. Beznačajna čarka brzo preraste u fizički obračun, a često nije potreban razlog. Za tren oka prorade pesnice i nokti, a odmah usledi i šutiranje i čupanje za kosu.
„Disciplinovala” je, kaže, barem deset devojčica do sada. I ne kaje se. Bila je uvek u pravu, tvrdi. Svako veče je u gradu. Pije pivo. Obradovala se što je zahladnelo. Može da obuče omiljenu kratku, usku jaknu sa kapuljačom. Tamna šminka oko očiju je obavezna. Ne skida patike „najki dvojka”.
– Od ćaleta sam jedva iskukala 12.000 za njih – dobacuje.
Knjige ne čita. Kaže da su smor. Povremeno pogleda film. Omiljen joj je „Osmi putnik”. Voli horor akcije.
– Nije to samo krv. Glupače koje bijem ne mogu da razumeju takav film – pojašnjava.
Živi sa ocem i starijim bratom. Majku nije upoznala. Ne želi o njoj ni da priča.
Uglavnom nije imala problema zbog ispada. Jednom ju je samo išamarala majka devojčice kojoj je pocepala majicu.
– Nisam smela da kažem ćaletu. Prebio bi me da zna. Ali zato mi stariji brat uvek drži stranu. Štiti me kad god mi neka starija riba preti – kaže J. M.
Ali, šesnaestogodišnja L. K. iz iste škole nije bila te sreće. Na vrata njenog stana pokucala je policija.
– Krala sam mobilne telefone. Kao da je to nešto najgore. Šta sve drugi rade... Imam mobilni, ali sam imala prilike da uzmem i tuđi. Neki lik je ostavio mobs na stolu u kafiću. I dok je njegova cica zevala naokolo, zapalila sam sa „nokijom”. Sve je bilo OK, dok nisam skinula telefon maloj iz škole. Provalila me i njeni matorcisu pozvali policiju – priča L. K.
Ne mari za to, ali krivo joj je, kaže, zbog keve.
– Pojela se kada su joj javili gde sam. Došla po mene, počela da plače. Meni truba, matora se sekira. Pa sam priznala da je fon kod mene. Dala ga muriji, a oni me poslali na neku spiku. U socijalno ili tako nešto. E tek je tu bio smor. Riba, šatro psihić me smarala. Pita, znaš li gde si pogrešila, zašto si to uradila, nemoj opet. Ma, užas – prepričava L. K.
Obećala je da neće više da krade. Nije to ni uradila, kaže, zato što roditelji nisu mogli da joj kupe mobilni, samo joj je „došlo”. Nije planirala ni da ih proda. Komšinica joj je pričala da je jednostavno ukrasti pa je, kaže, htela da proba.
Ove dve priče nisu usamljeni slučajevi i sve je više devojčica kojima nasilno ponašanje nije strano. Zlostavljanju, krađama, alkoholu pribegnu još u osnovnoj školi. Preuzimaju uloge dečaka za koje se devijantno ponašanje uglavnom vezuje.
Stranputicu kriminala ranije su birali klinci pritisnuti siromaštvom. Ekonomski momenat danas ne igra presudnu ulogu. Više nema pravila. Osim jednog – s one strane zakona gaze deca koja vape za pažnjom. Ispostavilo se da porodicama iz kojih potiču maloletni delinkventi mora nešto da nedostaje. Potpune ili nepotpune, one iznedre problematičan podmladak sklon moralnom posrnuću.
– Devojčice koje se otisnu u kriminal najčešće su zanemarivane i zlostavljane u najranijem detinjstvu. Od uvreda i zastrašivanja, na primer, oca alkoholičara do batina i seksualnog nasilja. Nedostaju im podrška i razumevanje. Sigurnost im je uskraćena, pa su i same nepoverljive i veoma zatvorene. Zato su sklone bežanju od kuće i škole, a onda su tu i prostitucija i narkomanija već od 11. godine – kaže Milena Jović, psiholog u Zavodu za vaspitanje dece i omladine.
Maloletnice koje odaberu put mimo zakona, pre ili kasnije stignu u ovu ustanovu. Centar za smeštaj dece sa izrečenim vaspitnim merama deo je zavoda koji nema čuvare ni stražare. U njemu je trenutno zbrinuto 48 dece prekršilaca zakona. Raspoređeni su u grupe od po šest do osam dečaka ili devojčica o kojima danonoćno brinu vaspitači.
– U poslednje dve godine povećan je broj ženske populacije u ovoj kući, a drastično se menja i odnos broja dece sa izrečenom vaspitnom merom i bez nje, u korist „kažnjenih”. Od ukupnog broja devojčica koje su ovde boravile pre tri godine, 12 odsto njih je izvršilo krivična dela, a sada ih je više od polovine. Nije samo broj alarmantan. Nedela su kompleksnija nego pre. Ranije su bile „specijalizovane” za provale ili džeparenja i to su bili pojedinačni prekršaji. U poslednje vreme pripisuju im se višestruka krivična dela. Dešava se da jedna devojčica bude odgovorna za krađu, razbojništvo i zloupotrebu psihoaktivnih supstanci – objašnjava Dragan Rolović, direktor zavoda.
Žensku vaspitnu grupu u ovoj ustanovi čini osam devojčica od kojih pet može da se „pohvali” izrečenom vaspitnom merom – najmanje šest meseci do najviše dve godine boravka u zavodu. Posle prilagođavanja uglavnom se upisuju u osnovnu ili srednju školu. A najčešće se opredeljuju za frizerski zanat ili „šegrtuju” kao pomoćnice kuvara.
Ako vaspitači i stručni tim procene, boravak može biti skraćen i ukinut, ali delinkventi mogu zavredeti i strožu kaznu. Preseljenje u rigorozniju kuću ranije je bilo praksa, međutim, poslednjih godina opada broj dece koja ne žele da se poprave. U kazneno-popravne domove pretprošle godine premešteno je 14 odsto štićenika, lane devet odsto, a ove godine nijedan. Tome su doprineli uslovi života u zavodu koji su za poslednjih dvanaest meseci drastično promenjeni nabolje.
Klinci nisu presrećni kada dolaze u ustanovu, ali ni kada odlaze iz nje.
– Javlja se problem otpusta. Pitanje je koliko je zdrava sredina kojoj ih prepuštamo – dodaje Rolović.
Pod ovim krovom imaju do pet obroka dnevno, čistu postelju, televiziju i Internet, toplinu i brigu. A napolju se uklapaju u konkretan milje koji ne odoleva izazovima maloletničkog kriminala. Njihova snaga je, u stvari, prividna, a teskoba o kojoj ne govore suviše ogoljena.
– Samopovređivanje je posebno karakteristično za delinkventkinje. Rane na vidnim mestima od zasecanja oštrim predmetima ili gašenja cigarete su apel za pomoć. „Bilo mi je teško, vidi šta sam uradila”, tipična je rečenica kojom se jadaju. Žele da se ožiljci vide, time ukazuju da ih nešto muči, da ne znaju kako to da reše, ali o problemu ne razgovaraju – objašnjava Jovićeva.
Poslednjih godina devojčice su sklonije narkoticima nego dečaci. Eksperimentišu. Probaju sve vrste droga, od trave do heroina. I dok su nekada među maloletnicima pravi zavisnici uglavnom bili muškog pola, danas to ne važi.
– Izjednačio se broj devojčica i dečaka koji nam se obraćaju za pomoć ili kod nas dolaze ogrezli u narkomaniji. Sa njima radimo po posebnim programima i u tome nam pomažu Institut za mentalno zdravlje i Specijalna bolnica za bolesti zavisnosti u Drajzerovoj ulici. Ne kažem da programi daju ohrabrujuće rezultate, jer mi možemo da zbrinemo i da pomognemo deci zavisnicima onoliko koliko nam ona to dozvole, a posebno se trudimo da ostale korisnike centra zaštitimo od narkomanije – kaže Rolović.
Milenija Simić– Stefan Despotović
[objavljeno: 26/10/2009]
