Izvor: Politika, 29.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dela čoveka sa tri života
Novinar i dramski pisac Miodrag Mija Ilić u poslednja tri meseca dobio dva visoka priznanja za svoje stvaralaštvo
Slobodno mesto u poslastičarnici "Bonđorno", u Bulevaru, jedino sam mogao da nađem za stolom za kojim je sedeo taj čovek prosede kose, oštrih crta lica, zamišljen. Oko nas žamor, čuju se razni glasovi. I nas dvojica smo ljudi. I mi smo za razgovor. Smeh neke devojčice koja je napuštala poslastičarnicu vrati nas obojicu u detinjstvo.
Počeh da >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << mu pričam, mom sagovorniku, kako sam kao klinja debelo plaćao naslovne stranice "Filmskog sveta" i "Novele filma" na kojima je bila, u to vreme, najlepša žena sveta – Elizabet Tejlor. Negde sam našao njenu adresu i pisao joj pismo. Posle nekoliko meseci dobio sam njenu fotografiju i potpis "sa najlepšim željama".
Znam, zaista je bila lepa. Razgovarao sam s njom. Ima prekrasne oči boje ljubičice, reče on.
Znate li vi, komšija, obratih se mom sagovorniku, da sam danima i noćima stiskao bradu, posle gledanja filma "Odisej", samo da bih na njoj napravio rupicu koju je imao Kirk Daglas.
Čuo sam to i od drugih. I on zna za to. Razgovarali smo, između ostalog, i o tom filmu, reče ovaj do mene, kao da priča o komšiji Peri.
Ono, jeste Elizabet Tejlor bila lepotica, ali nisu bile za bacanje ni Đina Lolobriđida i Sofija Loren. Nisam mogao da ih se nagledam u onim italijanskim filmovima.
Vitorio de Sika bi se saglasio sa vama. Nismo zaobišli ni tu temu kada sam s njim razgovarao o neorealizmu u italijanskom filmu, objasni mi taj čova za stolom.
Gledam pre neko veče na televiziji ovu našu Draganu Jugović, nekadašnju snahu Marija del Monaka, pa se setih posete Beogradu tog kralja operske scene. Gertruda Munitić na OBN-u reče da je za nju to najveći tenor svih vremena.
On je, zaista, bio fascinantna ličnost. Živeo je za operu i imao nezaboravan glas. U svakom slučaju, ličnost za pamćenje. Ne mogu zaboraviti susret s njim, dobaci moj komšija za stolom.
Pre neku noć su na televiziji "Avala" Jovan Ćirilov i Bora Drašković pričali o Šekspiru i njegovom junaku filmskom i pozorišnom Hamletu. A ja se odmah setih ruskog glumca Inokentija Smoktunovskog i njegove uloge Hamleta.
Ih, to je glumčina. Mnogi smatraju da je njegov Hamlet jedna od najboljih rola. A tek kakav je čovek. Dugo smo razgovarali o pozorištu, filmu, svemu... vadi kao iz rukava sećanja čovek do mene.
Onda zaćutasmo. Ne mogah dugo da izdržim, pa rekoh da su nekada Beogradu u poseti bili mnogi svetski pisci.
Kako da ne. Evo, Lajoš Zilahi, na primer. Pa, Erskin Koldvel, Žan-Pol Sartr. Nekada su to bili najčitaniji pisci. Ko nije čuo za Zilahijev roman "Samrtno proleće" taj ne zna ništa o književnosti. Razgovarao sam mnogo i o činu stvaranja i sa jednim i sa drugim, reče moj sagovornik dok sam ja buljio u njega.
Načas okrenuh glavu, pa kao da govorim tamo nekome za susednim stolom. Zamislite, molim vas, neki tip razgovarao sa Če Gevarom i tako je dobro prodao intervju da je mogao svojevremeno kuću da kupi od tog honorara, rekoh.
Ja nisam bio te sreće, a mi smo onda imali neke druge uzuse i merila. Nije mi palo na pamet da moj razgovor sa Ernestom Če Gevarom tako skupo prodajem, iako je bio izuzetno zanimljiv. Ali, šta ćete, život ide dalje. Tako je moralo da bude, objasni neznanac za stolom.
Šta ovaj sve priča, bogo moj. Ima li nekoga na ovom svetu da ga on nije poznavao i s njim razgovarao, pomislih. E, majčin sine, sad ću ja tebe da odvedem na drugu stranu. Počeh izokola o ovoj privatizaciji kod nas, tranziciji, pa se zaustavih na prodaju hotela "Metropol". Setih se 1961. godine, Prve konferencije nesvrstanih i šefova država koji su bili u našem glavnom gradu. Veliki državnici, rekoh.
Znam, znam, veliki i zanimljivi ljudi, tvorci istorije. Takav su utisak ostavili na mene Džavaharlal Nehru, Gamal Abdel Naser, pa bogami i car Haile Selasije. Imali su veliki značaj u tom svetu nesvrstanih. Pa i princ Norodom Sihanuk, nepalski kralj Maharadža Bir Bikram el Mahendra. Sa svima sam proveo veoma prijatne trenutke u razgovoru, gotovo nezainteresovano mi "vrati lopticu" sagovornik.
E, ovo je previše, rekoh sebi. Uh, što sad ne znam da zazviždim kao ono Iv Montan, francuski šansonjer, da time ovom čoveku do mene pokažem da mi "puca kaiš" za sve te njegove susrete sa tako poznatim ljudima. I kako to pomislih, iz usta mi izleteše samo te dve reči: Iv Montan.
Kakav šarmer, kakav pevač! Trebalo je to doživeti. On i kad govori – peva. Naravno, nisam ga ništa pitao o njegovoj vezi sa Simon Sinjore, ali smo o šansoni razgovarali i pomalo pevušili. On više, a ja sam ga tiho, jedva čujno, pratio. Takav je Montan.
Nađe se i u toj priči moj komšija za stolom. Kakav je ovo čovek i ko li je on? Kad sve zna, zašto nije malo prodrmao ovaj svet, što nije digao glas kad su nam razbijali državu, kad su nas bombardovali, što nije progovorio neku o toj globalizaciji, hoću reći vladavini SAD, sa nekim umnim ljudima, što njih nije uhvatio za gušu kad je takva veličina. Nešto od ovih misli zadržah za sebe, a nešto lanuh, pa šta bude – nek` bude.
Ma, ko nije uradio?! O svemu tome sam razgovarao sa Bilom Klintonom, Noamom Čomskim, Zbignjevom Bžežinskim, Frensisom Fukujamom, lordovima Karingtonom i Ovenom, Lorensom Iglbergerom, Mišelom Čosudovskim, Tedom Tarnerom... Ali, to su bili novinarski razgovori, šta sam mogao time da izmenim. Kao da se neko od njih i nas za nešto pita. Pravio sam za Televiziju Beograd četiri istraživačka ciklusa, a jedan se odnosio i na uticaj medijskih imperija na politiku i politike na medije. Mislio sam da neko među njima vuče konce važne za sudbinu sveta. Neeee, moj je zaključak da iza svega stoje multinacionalne kompanije, u jednom dahu izgovori moj sagovornik.
Auuuh, pa ovom čoveku ne mogu nikako da doskočim. Ne znam više šta da ga pitam. Onda se setih, pa u besu već pređoh na ti. Je li, molim te, da ne znaš slučajno Miodraga Ilića, onog dasu sa televizije, pisca 18 drama, jednog romana, jedne zbirke novela, autora deset radio-drama i one tri napisane specijalno za televiziju. Čujem, čovek dobio pre nekoliko meseci nagradu "Branislav Nušić" za dramu iz savremenog života nazvanu "Vukomanov povratak", i to na konkursu Udruženja dramskih pisaca Srbije. A ni Udruženje novinara Srbije nije mu ostalo dužno, pa mu je pre nekoliko dana dodelilo priznanje za knjigu "Rađanje televizijske profesije", u izdanju kuće "Klio". Stigao je i dva fakulteta da završi. Znaš, hteo sam da ga pitam koliko on to života ima. Jer, za ono što je stvorio svakom čoveku su potrebna najmanje tri života. U stvari, hoću da mi kao autor drame "Žanka" nešto kaže o toj našoj najvećoj pozorišnoj heroini. Došlo vreme sudskih rehabilitacija ljudi progonjenih posle Drugog svetskog rata, pa rekoh...
Ne, ne, dovoljno je, razumeo sam vaše pitanje, preseče me u pola reči moj sagovornik. Čovek koga tražite – to sam ja. Ja sam Miodrag Mija Ilić.
Ferid Mujezinović
[objavljeno: 29.12.2006.]
