Izvor: Politika, 31.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dar svakodnevice
Tu priliku nisam smeo da propustim. U hotelu, u kojem se inače tradicionalno okupljaju kolekcionari, prošlog četvrtka otvorena je prodajna izložba ukradenih predmeta. Evo prilike, pomislio sam, da konačno supruzi priredim iznenađenje i obezbedim nam jedinstven provod. Posetiti izložbu maznutih predmeta... e, to je već kulturni događaj prve kategorije, pravi dar svakodnevice.
Doteramo se nas dvoje kao da idemo na otvaranje nove zgrade Opere, sve cakli na nama. Ljubazni organizatori >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << izložbe uzmu nam 500 dinara i tutnu nam u ruke katalog izloženih predmeta, na čijem bi dizajnu mogle da pozavide sve svetske juvelirske kuće.
Pažnju nam najpre privuče kontejner koji je blistao od čistoće. Otvorim katalog i nađem njegov "pedigre" pod brojem 8: "Uklonjen je iz Ulice Stevana Opačića. Bio je poslednji trenutak za njegovo spasenje, jer su građani tamo bacali sve i svašta. Umesto da bude napunjen otpadom, ljudi su bacali ljubavna pisma, dečje igračke, dedin štap, tatin džepni sat, sudijsku pištaljku, sve što je činilo uspomenu na nešto i na nekoga. Sada ga nudimo za rešavanje stambenog pitanja mladog bračnog para. Stisnuti u njemu jedno pored drugog, lakše će rešiti sve životne nevolje. Cena 10.000 dinara. Vlasnik kontejnera spreman na svaki dogovor".
U sledećoj prostoriji bejaše izložena dečja klackalica, ukradena iz nekog parkića. Brzo prelistam katalog i ispod fotografije klackalice pročitam objašnjenje: "Budući da je izgubila svrhu postojanja, morala je da bude ukradena iz Bloka 45. Umesto dece na njoj su se najviše klackali članovi skupštine stanara, neverna supruga i pokvareni muž, članovi više stranaka koji su stanovali u ovom naselju. Cena 3.000 dinara. Ukoliko bi za kupovinu bio zainteresovan neko iz vladajuće koalicije, postoji mogućnost prodaje na rate".
Pođosmo dalje i nađosmo smo se u medicinskom odeljenju ove izložbe. Najpre naletesmo na uglancane klompe.
"Uzete iz ormara medicinske sestre. Dok ih je koristila bila je viša od svih zaposlenih u domu zdravlja. To joj je davalo iluziju i da je najpametnija, pa je osoblju držala predavanja o svemu i svačemu. Morao ju je neko spustiti na zemlju. Ko želi da bude najpametniji u svom okruženju i poraste za pet centimetara dobiće ih za 4.000 dinara. Nema cenkanja", pisalo je u katalogu.
Na tri metra od izloženih klompi, na izdignutom postolju, kao da je reč o bisti značajne ličnosti, bio je postavljen klima-uređaj. Zar i toga ima na ovom mestu? Nestrpljiv, počeh u magnovenju da u katalogu tražim istorijat tog uređaja. I odahnuh kad ga ugledah. Tamo je pisalo: "Odnet iz zdravstvene stanice na radost pacijenata. Dok su se oni na ovim vrućinama kuvali u hodnicima čekajući da budu prozvani, lekari i drugo osoblje su se okupljali u ordinaciji sa klima-uređajem. Priči nikad kraja. Njima je bilo prijatno unutra. Ispijale su se kafe, slavili rođendani dece, slušale jadikovke najstarije doktorke koja je imala probleme sa probavom. Za takav ugođaj posebna je i cena – 25.000 dinara. U cenu uračunata i montaža".
Prošetasmo još malo po ovom odeljenju, gde ugledasmo izloženu kompletnu stomatološku opremu, daske sa ve-cea, klozetsku šolju, ali ne i pisoar Marsela Dišana, hidrantska creva, ubruse, pa i plastične čaše. Povukoh ženu za ruku i uđosmo u grobljansko odeljenje. Tamo ugledasmo ukradene sveće, kandila, vaze... Moju pažnju privukoše izložena dva zlatna zuba. Žena mi iščupa iz ruke katalog i brzo, pod brojem 35, nađe informaciju: "Ne, nisu iz nacističkih logora. Ovo su zubi pokojnika uzeti iz grobnice na parceli 29 na Novom groblju. Ta dva zuba su bila najveća opasnost za porodicu pokojnika. Dok ih nije ugradio u vilicu, svi njegovi ukućani imali su dovoljno hrane i niko se ni na šta nije žalio. Kad su mu kvarnjaci ispali iz desnih, namestio je tu dvojicu izelica. Stvoren je novi Gargantua koji je jeo danju, noću, praznio frižider i zamrzivač i nije izlazio iz toaleta. Ukućanima ništa nije ostajalo za jelo. Počeli su da oboljevaju. Bili su prava strašila. Ona dva zlatnjaka kao da su tražila još i još... O, kako je svima laknulo kad je tom čoveku prestalo srce da kuca. Otvorila su se vrata raja njegovoj porodici. Čim je sahranjen sve je vraćeno u normalu. Kao raritet zlatnjaci se nude zainteresovanima za samo 18.000 dinara".
Primicali smo se izlazu. Ipak, morali smo da prođemo kroz vodovodsko odeljenje. Tamo je bilo izloženo mnoštvo poklopaca sa šahtova koji su, okačeni na zidove, izgledali kao štitovi srednjovekovnih vitezova. Ukradeni su iz raznih delova prestonice. I cene su im bile različite. Kanalizacioni poklopac, koji je bio novijeg datuma, kao da se nečim dičio, samo što nije poleteo sa zida. "Prinuđen sam na prodaju poklopca iz finansijskih razloga, inače se nikada ne bih odvojio od njega. Skinuo sam ga ispred ulaza u našu zgradu, uveče, ne znajući da će mi u posetu doći tašta. Upala je u njega i polomila nogu. Srećom, ostala je živa, ali nam nije tri meseca ulazila u kuću. Moji najsrećniji dani! Ja, moja žena i naša deca živeli smo u ljubavi i slozi. Zato se teška srca i odričem ove drage uspomene, pa joj je i cena srčana – 50.000 dinara".
Na zidu, iznad izlaza, pisalo je velikim slovima: "Ovu jedinstvenu manifestaciju umnogome su pomogli gospođa Beda i gospodin Sirotan, iz poznate familije Društvo, i organizatori im na tome najlepše zahvaljuju".
Ferid Mujezinović
[objavljeno: 31.07.2006.]
