Izvor: Politika, 17.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Danak paganskog plesa
Čini se da kada bi čovek zavukao ruku u kacu sa sirom i u njoj bi našao kutiju petardi. – Povrće sve čudnije reaguje na plamen
Nije decembru ostavljeno previše na volju. Hteo-ne hteo, vazda nesrećnik nekako najviše zamiriše na turšiju, sarmice i barut. Sve ređe na sneg i veličanstveno prirodno preobraćanje. Tako mu je, kako mu je. Što se sarme i turšije tiče, odavno su narodnim jednoglasjem abolirane od svake odgovornosti i uvršćene međ` zimske "jevanđeliste". >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Barut, tačnije decembarska pirotehnika, nije. I upravo u tome i jeste sva njena moć. Prasak petardi, kanonada "topovskih udara" i fijuk sumnjivih vatrometa čuju se dalje i glasnije od svih upozorenja. O posledicama se naklapa tek kada postanu upravo to – posledice...
Kako to, u ovom slučaju, obično biva, mnogi vojni magacini bi se postideli pred sadržajnom ponudom prestoničkih pijaca. Čini se da kada bi čovek zavukao ruku u kacu sa sirom i u njoj bi našao kutiju petardi. Povrće sve čudnije reaguje na plamen... Nema dobrog kajmaka dok ne odleži na "dinamitarama"...
– Petnaest dinara, na komad. Daću ti jevtinije ako hoćeš na kutiju... – ni malo ne zazirući od neznanca, preduzimljivi Rom nam je prišao ne čakajući da nevešto pogledom potražimo potencijalne prodavce petardi, u svoj toj gužvi novobeogradske pijace. Jednako saleće i staro i mlado. Svi smo, valjda genetski, predodređeni za njegove mušterije. Balkan je ovo. Odvajkada je vazduh ovde bio "obogaćivan" oporom aromom – baruta. Usud je to.
Valjda uhvaćen u kolo svakojakih integracija, implementacija i ostalih pomodnih stremljenja koja se završavaju na "acija", s izuzetkom racija, i ovaj umešni prodavac je svoju berićetnu ponudu obogatio agresivnom "marketinškom" kampanjom. Osim saletanja i srdačnog kontakta "nos na nos", svakog kupca očekuje i svojevrsna prezentacija reklamiranog, tačnije "izurlanog" proizvoda. Dok se mi kolebljivo premišljamo, vrh petarde se već mazi s kresivom. Sirota gospođa za tezgom sa nešto bofl veša u ponudi je već prestala i da se trza tokom "reklama". Možda je ostao po neki tik, ali ko zna koja je ovo petarda po redu koja je završila pod njenim nogama. Shvata ona da to komšija samo podiže poslovanje na jedan viši nivo. Multimedijalni, tako reći...
Sledeći na spisku su naravno – Kinezi. Praoci minsko-eksplozivnih igrarija. Kultni tržni centar u Bloku 70 je bure baruta kada je o vatrometu i njemu sličnih rasprskavajućih artikala reč.
Doduše, ovde se to nešto diskretnije radi, ali daleko od toga da je u potaji. Više je onako, nehajno provučeno kroz pretprazničnu ponudu dečjih igračaka. Valjda po logici da bi se dete zaigralo i sa žiletom, ako mu se da u ruke...
I ovde, kao u mnogo čemu u životu, veličina određuje cenu. Što, naoko, veći vatromet, to mu je i cena veća.
– Sve dobli, kineski. Jeste. Ovaj 50, ovaj 80, ovaj 100, ovaj 150... – deklamuje maleni Beograđanin naturščik, pomalo iznerviran našom sumnjičavošću. Dolet im je verovatno proporcionalan ceni. Biće da se ovi najjevtiniji rasprskavaju negde u visini očiju, dok oni najskuplji verovatno stižu do zone Kontrole leta beogradskog aerodroma?!
I gde na kraju, ako ne tamo odakle bi možda trebalo i početi. Legendarni podzemni prolaz na Zelenom vencu. Tu čovek može da pazari i živog krokodila, samo ako mu treba.
Ču` petarde. Ču` vatrometi... K`o da si u pekari pitao prodaju li kojim slučajem kifle... Ovde su "sabrana dela" kompletne gradske muljaroške bratije. Fiskalizacija i svi njeni klonovi su tu ritualno amputirani sa "zdravog" tkiva, tradicionalne trgovine bez štampanog traga.
– Imam. Koliko ti treba – gospodin u nekim, reklo bi se, pametnim godinama potvrđuje tezu da ovde, na jednom mestu, ima svega onog za čim smo tragali na više lokacija i to po istim cenama. Džepovi su mu puni svega što uz prasak dogoreva. Spram njega bi bombaš samoubica još i prošao detektor eksploziva.
On je tek jedan od nekoliko lako uočljivih prodavaca. Neupadljivih je, verovatno, još barem toliko. Ne zaziru previše od policije. Ovlaš se dohvate neke senke ugledaju li kakvog promrzlog pozornika, pa se vrate na scenu. Kao da su usred nekakvog paganskog plesa. Periodično, svi korak ulevo, nedugo zatim udesno. Pa u mestu, do granica izdržljivosti, ponavljaju svoje "mantre": petarde, petarde, petarde...
Jedno je za sve njih, ovde pobrojane, zajedničko čak i više od posla kojim se bave. Nikoga, ama baš nikoga od njih ne muči moralna dilema: da li dečurliji prodavati sve to. Uverili smo se u to na svakome mestu koje smo obišli.
Svaka roba ima svojeg kupca. A kupac ove je, nažalost, i ovo derište pred nama koje još gubi i u rvanju sa školskim rancem, a za ove "čike" je rutinski plen. Pred pravdom i pred njima, svi su jednaki. Svako ima neotuđivo pravo da se obogalji. Godine nemaju ništa s tim...
Mihailo Medenica
[objavljeno: 17.12.2006.]
