Izvor: Blic, 18.Sep.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dalila ponovo igra u Beogradu
Dalila ponovo igra u Beogradu
Na velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, 21. i 22. septembra zaigraće (ponovo) poznata balerina Ašhen Ataljanc koja već nekoliko godina igra u inostranstvu - prvo u Nemačkoj a potom u Italiji, gde se bavi modernim baletom. Reč je o baletskoj predstavi 'Samson i Dalila', za koju koreografiju potpisuje Lidija Pilipenko. Došla je Ašhen, kako se to kaže, iz belog sveta, da vidi svoj Beograd i odigra te predstave. Među novinarima je prati >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << glas da nerado daje intervjue i da nije uvek raspoložena za sve teme. Možda je zato bila pomalo iznenađena prvim pitanjem - o čemu ne želi da govori- i kroz smešak odgovorila.
'O onome što se zove privatan život.' Zašto? Vi ste ipak javna ličnost. - Zato što je privatan život - privatan život. Dakle, podvlačim ono privatan. U kojoj meri on utiče na vašu profesiju? Tačnije, koliko ste na sceni distancirani od privatnosti?
- Naravno da utiče. Pa, sve sam to ja. Utiče na čoveka i kada se ne ispava dobro, a kamoli nešto drugo. No, zaista mislim i verijem da mi se ne dešava ništa što bi bilo zanimljivo za javnost i što se, u krajnjoj linije, ne događa i drugim ljudima. S druge strane, mislim da o poslu, odnosno o baletu ima dosta toga da se kaže. Šta vi u ovom trenutku vidite kao najvažnije kada je reč o baletskoj umetnosti?
- Smatram da u XXI veku takozvani beli balet i moderan balet postaju svojevrsna celina. Znate, pre nego što sam počela da se bavim modernim baletom govorila sam kako je klasičan balet stub i okosnica a da ga moderan pridržava. Sada moram reći da nisam bila u pravu. Tehnike su vrlo slične, često bivaju i iste. Klasičan balet jako brzo napreduje, jer se način rada sa igračima menja od prvih jutarnjih vežbi pa nadalje. I moram priznati da mi je žao što nisam počela da igram moderan balet pre deset godina jer bi moja igra i u klasičnim delima bila drugačija. To tek sada vidim.
Koliko je tačna priča da ste se potpuno okrenuli modernom baletu i da su vam predstave 'Samsona i Dalile' poslednje iz domena klasike?
- Ne bih se baš potpuno složila sa tim da je 'Samson i Dalila' potpuno klasična predstava. No, u svakom slučaju volela bih da se sledeći put pojavim na toj sceni sa nečim novim i zajedno sa kompanijom 'Aterbaleto' u kojoj sada radim. To su mi, onako, potajne želje. Jer, moram reći da mi je sada, profesionalno, mnogo lakše nego kada sam, na primer, igrala tokom 1999. Imala sam tada četiri predstave za vreme NATO bombardovanja i dve posle toga. U to vreme ste bili u Nemačkoj, angažovani u 'Stach operi'. Kako ste se osećali dok ste igrali u Beogradu? Govorilo se tada da su vas na izvestan način isterali iz Narodnog pozorišta.
- Niko mene nije isterao iz Narodnog pozorišta. Jednostavno, isterao me način života i rada. Pravazišla sam to. Moram reći da je najnormalnija stvar da igrači menjaju kuće i sredine. Pa, to je podsticaj za svakog umetnika. Ja sam sada, recimo, vrlo inspirisana načinom rada u trupi 'Aterbaleto' i Maurom Bigonzetijem. Puno se putuje i divno se radi. Kada se krajem ovog meseca vratim u Italiju ubrzo potom čeka nas turneja po Francuskoj, Portugalu, Litvaniji, Nemačkoj i Švedskoj. To je do Nove godine, a imamo planove i posle toga. Niste mi odgovorili na pitanje kako ste se osećali dok igrate na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu za vreme bombardovanja?
- Zaista to vreme pamtim kao strašno. Profesionalno sam, kao što je poznato bila angažovana u Nemačkoj, telefonske veze sa Jugoslavijom uglavnom nisu funkcionisale, nisam mogla da kontaktiram ni sa porodicom ni sa prijateljima. Osetila sam strahovitu potrebu da dođem i nešto uradim za ovaj grad i ove ljude. A šta ja drugo umem i mogu osim da dođem i igram predstave. Bile su to, na izvestan način, najlepše predstave u mom životu. Sve je bilo prepuno simbolike i uzvišenosti upravo zbog konteksta. Opera je pevala rekvijem. Predstava je igrana besplatno u 16 časova, a brojna publika je, bez obzira na opasnost, bila ispred vrata namerna da i u tim okolnostima gleda balet. Šta vas je zapravo odvelo iz Beograda i nacionalnog teatra u Nemačku?
- Ja sam iz Beogradskog baleta koji je u osnovi bio klasičan i staromodan, a takav je i ostao, otišla jer sam osetila prezasićenje. Bila sam 13 godina u toj kući i poželela sam da radim nešto drugo. Kako danas vidite situaciju u Narodnom pozorištu?
- Zaista volim Narodno pozorište, ali ništa tu suštinski nije promenjeno. Ne mogu nikoga da krivim, jer je najveći problem materijalni faktor. Balet je elitistička i skupa umetnost. I ako hoćete vrhunske igrače onda im morate obezbediti adekvatne uslove, a ne da se pogađaju oko sitnih stvari kao što su, recimo, baletske patike. Meni je žao, ali ponekad mi se čini da ljudi ostaju ovde jer su inertni ili im to ipak odgovara. Ima mnogo trupa u svetu, mnogo audicija. Bila sam i ja u toj i takvoj situaciji pa sam je promenila. To je stvar izbora, svako može da bira svoj život. A treba reći da baletskim igračima najlakše da promene sredinu, jer im nije potrebno dobro znanje jezika. Da li su vam političke promene u ovoj zemlji olakšale, recimo, rešavanje tehničkih pitanja u tim vašim putovanjima?
- I dalje imam istih problema. Prošle godine sam, na primer, propustila jedan festival u Argentini upravo zbog problema sa vizama. Ne srećem se samo ja sa tim poteškoćama, tu muku muče i mnogi drugi. Što se nove vlasti tiče mislim da im je jako teško, jer za sve je potrebno vreme, a prvi su koraci uvek najteži. Tatjana Nježić
