Izvor: Politika, 17.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dah duše Vračara
Kada je početkom osamdesetih došao u Beograd da igra odbojku, izvesno vreme je znao samo za Mutapovu ulicu. Ona je dugo bila njegov geografski kompas. Klub mu je tu obezbedio stan i hranu. Iz uprave, njegovim roditeljima stiglo je uveravanje da će voditi računa o momku sa 16 leta na vrelom beogradskom asfaltu.
Za Željka Tanaskovića, dugogodišnjeg odbojkaškog reprezentativca i čoveka koji je proglašen za jednog od najboljih sportista države, u Beogradu nije bilo lako. Nošen >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sportskom čvrstinom i odlučnošću, vrlo brzo je počeo da prihvata realnost beogradskog asfalta. Početna etapa prilagođavanja protekla je bez ozbiljnijih emocionalnih poteškoća. Tada je, kaže Željko, shvatio da je on jedan od onih koji se spremno dočekaju na noge gde god da ih život zakuca.
Njegoševa ulica se, bez dileme, urezala kao najznačajnija u Beogradu. Razlozi su mnogobrojni. Jer, biti sastavni deo nje, njene istorije, ništa manje prvih beogradskih ćoškarenja u tada malobrojnim kafićima, prednost je sama po sebi.
Danas se sve češće mogu čuti tumačenja po kojima je Njegoševa, zapravo, najoriginalniji vračarski pandan njujorškom Brodveju. Ima i onih koji su za to da se od ovog mesta napravi Medison avenija. Starosedeoci, pak, neće propustiti priliku da kao njen arhitektonski dragulj istaknu zdanje u broju 20, poznato kao kuća pukovnika Elezovića koju je u duhu akademizma 1927. godine projektovao profesor Aleksandar Deroko, a koja je nedavno uvrštena u spomenik kulture.
Kafe "Cvetić" u broju 8
I dok sa jedne strane postoje nastojanja da se očuva i naglasi upravo istorijska i multikulturalna dimenzija Njegoševe, u poslednje vreme ne može se poreći i njen omasovljeni zabavni karakter. Koliko god pritisnuta teretom tržišne ekonomije, Njegoševa će Željku Tanaskoviću ostati važna po lokalu koji se uzima za preteču novog talasa i modernosti.
– Kafe "Cvetić" u broju 8. Pored svih zgrada i institucija, on jedan od najznačajnijih i najduže očuvanih simbola ove ulice. Proteže se od Ulice kralja Milana do Maksima Gorkog. Uspinje se od platoa ispred Studentskog kulturnog centra. Na samom početku je hotel "Park", jedan od malobrojnih primera socrealističke arhitekture. U nastavku Njegoševe pojavljuju se izlozi koji se, po svim kriterijumima, mogu upoređivati sa svetskim i evropskim enterijerima. Proglašavaju je i ulicom velikog broja kafića. Za Njegoševu se čuju komentari da je postala industrijska zona novog vida zabave, ali u njoj svoje mesto i dugu tradiciju imaju jedna osnovna škola i Treća gimnazija. Česta su dešavanja i u Italijanskom kulturnom centru. Ima tu i advokata, zubara, laboratorija, fotografskih radnji, dućana raznih... Najbitnije je što je, čini mi se, sve urađeno sa merom i stilom. Ništa ne štrči, ne izlazi iz svojih dimenzija i ne bode oči. Nema napadnih, blještavih reklama sračunatih da atakuju na čovekova čula. Nekada sam, u blizini "Cvetića", držao lokal. Imao sam ideju da u ovu ulicu uvedem sportsku varijantu. Jer, i sportski način života je sličan Njegoševoj. Uzbudljiv, brz, dinamičan, protočan. Ova ulica je do danas ostala sastavni deo mog svakodnevnog života. Obavezni nedeljni ritual. Mesto susreta i razmena informacija. Od privatnih, sportskih do onih najpoverljivijih dnevnopolitičkih koje dopiru iz svakog separea sa većim muškim društvom. U stvari, može se slobodno reći da Njegoševa u sebi nosi jak komunikacioni kod. To je njena osnovna karakteristika. Ona je živa ulica, sa svim atributima nove urbanosti – govori Željko Tanasković koji obavlja funkciju predsednika Saveza za školski sport i olimpijsko vaspitanje Srbije. Iako se u Atini, dok je igrao u Grčkoj, sportista osećao kao kod kuće, Beograd je ipak odabrao za trajno mesto boravka.
– Zavoleo sam Atinu, sličnog smo mentaliteta. Bio sam na putu da dobijem grčko državljanstvo, ali sam u jednom momentu sve presekao i odlučio da se vratim u Beograd. Osetio sam da mi je mesto ovde i da se najbolje osećam u blizini Hrama Svetog Save – tvrdi naš sagovornik.
Katastrofa u školskim salama
Po njegovom mišljenju, postaje sve jasnije da će Beograd u budućnosti imati ozbiljne saobraćajne probleme i sve češće kolapse, ukoliko ne dobije metro. Organizaciju i funkcionisanje grada prepušta onima kojima je to posao. To su ljudi koji treba da znaju i vide koji su osnovni problemi u gradu, da ih efikasno rešavaju, smatra odbojkaš. Kao čovek iz sporta, kaže, zaokupljen je i drugim pitanjima.
– Verujte mi da bismo svi bili zaprepašćeni kada bismo shvatili u kakvom očajnom stanju se nalaze fiskulturne dvorane i sale u većini osnovnih škola. Ne može se čitav grad posmatrati samo iz vizure sportske hale "Arena". Ministarstvo omladine i sporta Srbije osnovalo je telo čiji je zadatak da se ovakva situacija izmeni i donekle ublaži. Mladima se mora ponuditi rešenje da surovost i narastajući kriminal, lošu praksu i zlodela sa beogradskog asfalta zamene srčanom borbom na terenu. To je velika prednost koju sport pruža, a Beograd je oduvek važio za istočnik najtalentovanijih – ističe Tanasković.
– Beograd jeste metropola u kojoj je ostalo malo starih, izvornih Beograđana. Mi koji smo osamdesetih dolazili u ovaj grad imali smo sreću da zateknemo neke od njih. Učili smo sve ono što nam provincija nije omogućavala da saznamo, tako da, danas, svi oni koji su došli, kao i oni koji su zauvek otišli, čine sliku i stvaraju kolektivnu predstavu o Beogradu – razmišlja Željko Tanasković.
[objavljeno: ]
