Izvor: Politika, 03.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čudotvorna voda iz Turskog kupatila
Srbija podseća na Irsku osamdesetih kada su ljudi ekonomske teškoće i nedostatak perspektive pobeđivali tako što su otvarali svoja srca drugima i što su slavili male, ali suštinske stvari – prijateljstvo, muziku, ljubav...
Dilan je prvi put došao u Beograd pre pet godina. Autobusom iz Praga. Tamo je svirao, ovde je došao da se sretne sa drugarima iz Banjaluke, koje je upoznao na jednom od ranijih putešestvija. Sa njima je otišao na jedan „iščašeni” >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << rođendan u Tašmajdanskom parku. I te noći je, kaže, počela njegova beogradska žurka.
Kad se vratio u Dablin, počeo je da radi sa umetničkom grupom RANT. Činili su je ljudi iz Irske i sa raznih drugih strana Evrope. Predložio im je da sledeću izložbu naprave u Beogradu. Nije morao mnogo da ih ubeđuje. Odmah su krenuli na razradu plana. Zamisao je bila da uđu u neki zanimljiv prostor na dve nedelje i da svaki od 12 umetnika tu dobije kutak gde će kreirati svoje delo. Izmaštano i stvoreno publici će biti predstavljeno tri poslednja dana.
Instinkt ih je odveo na mesto koje je Beograd zaboravio – do Turskog kupatila. Sjajan prostor, samo... nije bilo struje! Viša sila je htela da prvi umetnik koji će tu stupiti na scenu bude potomak Nikole Tesle. Električar Miša. Uveo je svetlo i skockao štekere. Majstorski je obavio posao i pripremio scenu za umetnost sa velikim U. Došao je i dan D – otvaranje. Đorđe je uveličao svečanost.
Nekad je imao svoj mali brzi bend Srbije. Zaradili su bilione u vreme inflacije, pa su se mladi penzionisali. Đorđe je posle toga svirao uglavnom sa drugarima. Češće za svoj groš, ređe javno. Za Tursko kupatilo se ozbiljno pripremao. Čim bi se vratio kući, skinuo bi sako, uzeo gitaru, lupio dlanom o dlan i od inženjera postajao trubadur. Koji peva o ljubavi i lomi ženska srca.
Poznanstvo iz budućnosti
Te noći u Turskom kupatilu zasijao je jače od svih sijalica. Toliko je zaslepeo Dilana da je ovaj morao da priđe bliže da vidi koja zvezda ima takav sjaj. Razmenili su poglede i započeli razgovor. Govorili su istim jezikom. Nisu imali pojma da se dobro znaju iz budućnosti. Bili su potpuno nesvesni da bi jedan od drugog mogli da imaju koristi... I tog trenutka je u davno presušilom kupatilu potekla voda. Iz izvora prijateljstva.
Na talasu uzbuđenja čitavo društvo spustilo se do „Brodića” kod Sajma. Na tom položaju se zaginulo. Izlazeći s broda, Frenk, drugi irski umetnik, zveknuo se o ogradu. Bio je dovoljno nacvrcan da potceni bol. Taksi ga je već čekao. Petnaestak minuta kasnije dogegao se do svoje jednokrevetne sobe u hotelu „Rojal” i sručio se u krevet. Probudio ga je užasan bol. Nije bio u stanju ni ruku da pruži i podigne telefonsku slušalicu. Mogao je samo da urla.
Čula ga je čistačica. Okrenula je 94. Kola Hitne pomoći ubrzo su bila pred hotelom. Ekipa je snimila pacijenta i nije htela da krene – dok ne dobije 60 evra. Frenk je stigao u Urgentni centar sa plućima punim krvi. Rebro je probilo plućnu maramicu. Da je stigao pola sata kasnije bio bi mrtav. Ovako, ispumpali su ga i zakrpili, ali je potrajalo dve nedelje dok nije koliko-toliko došao k sebi. Onda mu je ispostavljen račun. Kao da je Bil Gejts. Na kraju se završilo kao na pijaci – cenkanjem: „Dajte kol’ko imate i nosite ga!”
Irski konzulat u Beogradu nije pokazao nikakvo zanimanje za zdravlje svog državljanina. – Prstom nisu mrdnuli – kaže Dilan. Mislim da je on tih dana progovorio srpski. Video je srce tame i razbistrilo mu se pred očima. Srećom, video je i svetlost.
– Dok je Frenk ležao u bolnici, ljudi su mu kuvali i donosili hranu. Kad je otpušten, nije još danima bio u stanju da putuje i Vlada ga je primio na stan, a da ga uopšte nije poznavao. Ta ljubaznost ostavila je veoma jak utisak na nas. To je nešto što se nikad ne zaboravlja.
Godinu i po dana posle izložbe u Turskom kupatilu i nesrećne bolničke epizode, Đorđe je dobio posao u Dablinu. Spakovao se, ispozdravljao i seo u avion. U zrelim godinama u pečalbu. Kako li će se snaći? Dilan mu je otvorio kapije grada – poželeo mu dobrodošlicu, proveo ga kroz svoju parohiju i upoznao sa zanimljivim ljudima. Đorđe je zaplivao bez koluta i rukavica. Ne teku mu samo med i mleko, ali ga nisam čuo da se žali.
Razvio je svoju teoriju o nama i njima: mi smo navikli da se vežemo za prijatelje iz kraja, iz škole, sa fakulteta, da pustimo korenje; tamo kao da rastu neke druge biljke, lako ih je iščupati i posaditi negde drugde – danas su u Dablinu, sutra u Australiji... Uprkos svojoj teoriji, Đorđe je i u Dablinu pustio korenčić.
Emotivno bogatstvo
U Irskoj se odvajkada svira po pabovima. Skupi se društvo, spoje se stolovi i onda se zasvira. Tradicionalna irska muzika, ali i neke druge muzike. Đorđe svira sa ekipom iz Smitsfilda. To mu dođe nešto kao dablinski Dorćol. I ti Dorćolci su pali na njegov trubadurski šarm i posle samo nekoliko meseci postao je deo ekipe. To je privilegija, ali i obaveza – sad mora da bude u pabu od početka do kraja sešna – od šest do deset. – To je divno druženje. Irci su topli i neposredni, umeju da se druže i komuniciraju, a kada se u to uplete i muzika, onda sve dobija još topliju dimenziju...
I Dilan je član iste ekipe. Njegovi najveći hitovi su „Ciganka sam mala”, „Imam jednu želju”, „Čudna jada od Mostara grada”. Ne razume baš sve, ali je naučio da čita po Vuku. I ima odličan izgovor. Đorđe peva irske pesme. Usavršava jezik.
Oko Nove godine, Dilan i Đorđe zajedno su došli u Beograd. Dilanu je tih dana bio rođendan i hteo je da napravi „dablinsku” feštu. Opet nije morao nikoga mnogo da ubeđuje. Ovaj put instinkt ga je odveo u španski bar na Zelenom vencu. Bilo je struje, ali je Marko doneo svoju tehniku i ozvučenje. Ostali su doneli dobro raspoloženje.
I onda se dogodilo samo od sebe: nezaboravno veče! Intiman doživljaj u javnom prostoru. Bar prijatelja, gosti prijatelji, sviraju prijatelji. Ljudi se druže i upoznaju i taj famozni krug prijatelja svaki čas se širi. Kako se tako nešto u našem gradu retko dešava... Trebalo je da dođe Dilan da nas podseti na nešto veoma jednostavno. Da je najlepši osećaj kada si okružen dragim ljudima; kada smo jedni drugima podrška, kada se trudimo da jedni drugima pružimo nešto lepo...
Ponekad izgleda kao da neko sa strane više ceni neke naše dobre osobine od nas samih. Dilan je, na primer, uveren da je najveće bogatstvo Srbije – emotivno bogatstvo. Kaže da ga Srbija podseća na Irsku osamdesetih kada su ljudi ekonomske teškoće i nedostatak perspektive pobeđivali tako što su otvarali svoja srca drugima i što su slavili male, ali suštinske stvari – prijateljstvo, muziku, ljubav...
– Mislim da mi Srbija pomaže da u sebi ponovo dozovem duh koji je zajednički Ircima i Srbima, duh koji smo mi trampili za naprednu kapitalističku jurnjavu za zaradom i potrošnjom.
Za šta li ćemo ga mi trampiti? Ili ćemo ga dati za džabe?Da sačuvamo? Da li je moguće sačuvati nešto čega nismo ni svesni?
Predrag Dragosavac
[objavljeno: 04/02/2008.]
