Izvor: Politika, 03.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Blistavi put Zorana Konstantinovića
Nekadašnji pitomac Vojne akademije Kraljevine Jugoslavije postao uvaženi univerzitetski profesor, redovni član SANU, počasni doktor i inostrani član više akademija u svetu
Da drugi imaju tako bogatu biografiju kao profesor i akademik Zoran Konstantinović, dosad bismo bili svedoci brojnih izdanja sećanja, autobiografija, svedočenja, intervjua u štampi, na radiju i televiziji... Možda bi i on krenuo tim putem da u vreme studija na Filozofskom fakultetu u Beogradu nije >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << imao profesora, moralnu gromadu, Pera Slijepčevića.
– Znate, Mujezinoviću, mnogo sam velikana i grandioznih umova, u svetu i kod nas, video, upoznao, družio se, postao im prijatelj, ali sve njih nadvisuje lik mog pokojnog profesora Pera Slijepčevića, čoveka velike kulture koji je pripadao "Mladoj Bosni". Divan čovek, Hercegovac, moralan lik. Meni je bio posebno drag i zato što su nam se podudarali politički pogledi, jer je Slijepčević bio srastao sa idejom jugoslovenstva. Vanredni stilista, izvanredno pero – kazuje 87-godišnji profesor-emerit Univerziteta u Inzbruku, koji još objavljuje radove.
Dok uživam u blagodetima koje se gostu ukazuju po običajima starih beogradskih građanskih porodica, tu i tamo, u držanju i govoru akademika Konstantinovića, primećujem aristokratske nijanse. I taman da o tom mom zapažanju kažem neku reč profesoru, on kao da mi pročita misli.
– Znate, prijatelju Mujezinoviću, ja sam uoči Drugog svetskog rata završio Vojnu akademiju Kraljevine Jugoslavije i raspad zemlje me je zatekao na Dravi, na granici prema Mađarskoj: naše jedinice su bile sastavljene pretežnim delom od hrvatskih obveznika. Oni su odmah posle 27. marta 1941. masovno napuštali položaje, a kada je 11. aprila u Zagrebu proglašena Nezavisna Država Hrvatska, haos je bio potpun i nije bilo lako sačuvati glavu. Zarobili su nas dojučerašnji drugovi, koji su stavili šahovnicu na svoje kape. Slavili su bučno uskrsnuće svoje države, a nas su posle četrnaest dana predali Nemcima. Ipak, jedan od njih nam je došapnuo da ovo nije dobro. Ostalo vreme rata proveo sam u nemačkim zarobljeničkim logorima – seća se profesor Konstantinović.
Iz tog vremena ostale su mu uspomene druženja sa Vladimirom Lazanskim, ocem novinara "Politike" Miroslava Lazanskog, i Miletom Nikolajevićem, potonjim urednikom Radio Beograda. Tri ratna druga nikad nisu prekinuli vezu. Iako Vladimir i Mile više nisu živi, njihovu decu i unuke profesor, kako kaže, voli kao svoje.
Mladog oficira nekadašnje Vojske Kraljevine Jugoslavije po završetku rata odmah pozivaju u JNA, u Generalštab i na Višu vojnu akademiju, gde je visokim oficirima držao časove o vojnoj literaturi drugih zemalja. U isto vreme je studirao i na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Možda bi Zoran Konstantinović nastavio vojnu karijeru da već sebe nije video kao budućeg profesora univerziteta, esejistu, germanistu, stručnjaka najvišeg ranga za teorijska i metodološka pitanja nauke o književnosti. U toj nameri mu je posebnu podršku davala supruga. No, na to se trebalo odlučiti.
– I, dragi Mujezinoviću, meni je u tom naumu najviše pomogao Franjo Tuđman. On je pedesetih godina bio moj slušalac na Višoj vojnoj akademiji i mi smo se kasnije zbližili, čak se i porodično družili. Kad sam doneo odluku da se potpuno posvetim nauci o književnosti, zamolio sam Tuđmana, kao načelnika Personalne uprave JNA, da mi pomogne. On je podržao moj zahtev i napustio sam JNA kao major u rezervi. No, uvek sam ostao privržen drugovima iz Armije. I kada je izbila kriza u Jugoslaviji, toliko puta sam u svojim snoviđenjima slušao glas preko radija: "Noćas je Jugoslavija našla ponovo svoju dušu, Armija je preuzela vlast" – govori Konstantinović o začetku međunarodno priznate karijere univerzitetskog profesora, koja mu je omogućila da, sem redovnog člana SANU, postane i inostrani član mnogih akademija u svetu, počasni doktor univerziteta, kao i da stekne visoka naučna priznanja.
Profesoru je posebno drago što je, kako kaže, bio učitelj mnogim poznatim i uspešnim ljudima koji su mu "ispunili život". Još 1968. godine, kao profesor Filološkog fakulteta, dobio je poziv od Univerziteta u Inzbruku, u Austriji, da tamo bude šef katedre i upravnik Instituta za uporednu književnost. U Austriju je stigao 1970. i sve do 1990. godine je redovno obavljao profesorske dužnosti.
– Počelo je rastakanje Jugoslavije i optuživanje srpskog naroda za zločine. Nemački i austrijski novinari su počeli od mene da traže intervjue i učešće u diskusijama. Bila je to faza sistematske satanizacije srpskog naroda. Tako su mi, moj Mujezinoviću, strani novinari, veliki strani novinari, na berlinskoj televiziji SAT 1 priredili pravi novinarski linč. Najstrašnije u svemu je bilo to izokretanje istine i onoga što sam ja govorio, kada su mi dali priliku da nešto kažem u odbrani Srbije. Srećom, sve vreme imao sam podršku mojih asistenata i studenata koji se nisu dali zatrovati, dok mnoge kolege nisu imale razumevanja – priča profesor o danima svojih velikih muka, o čemu je govorio kada se na Univerzitetu u Inzbruku 2000. godine slavio njegov 80. rođendan. Tada se mnogo toga promenilo. Kaže, bilo je dirljivo. Osećao je tada da ima dve zemlje koje voli.
– Moji nekadašnji studenti me ne zaboravljaju. Pre neki dan je baš na to mestu, gde ste vi sada, sedeo Amerikanac s kojim sam proveo četiri sata u prijatnom razgovoru. Austrijanac, takođe moj bivši student, piše knjigu o mojim pogledima iz teorije književnosti. Da ne zaboravim i to – bio sam predsednik komisije na odbrani doktorske disertacije Iva Sanadera, aktuelnog premijera Hrvatske – veli profesor i akademik Zoran Konstantinović.
No, on ni danas ne žali što je u odlučujućim trenucima govorio onako kako je mislio. Kaže da mu je to donelo mnogo nevolja, ali je branio ono što voli i što za njega predstavlja vrednost.
Taman kad krenuh ka izlazu iz stana, moj domaćin me zaustavi.
– A "Politika"? Znate li vi, prijatelju Mujezinoviću, šta je vaš list značio pogotovo između dva svetska rata. Postojali su i drugi dnevnici, ali kad bi se u građanskim porodicama, posle posluženja i malo uobičajenog tračarenja, poveo razgovor i o tome šta su novine tog dana pisale, mislilo se na "Politiku". I onda bi počela rasprava. Uvek smo imali objektivnu sliku o događajima u svetu i kod nas. "Politika" je pre svih listova najavila i dolazak nacizma u Nemačkoj i pošast koju on može doneti. To je list koji je značajno uticao i na formiranje mog mišljenja o mnogim pitanjima – još su u svežem sećanju profesoru Konstantinoviću ta lepa i nezaboravna druženja u beogradskim građanskim porodicama.
Ferid Mujezinović
[objavljeno: 03.11.2006.]
