Izvor: Politika, 19.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bivši gradonačelnici o Beogradu
Hrustanović: „Higijenska naselja za Rome”; Protić: „Glasanje o investicijama preko pet miliona evra”; Čović: „Nepartijska strategija razvoja”
Nebojša Čović i Radmila Hrustanović i Milan St. Protić imali su prilike da „komanduju” glavnim gradom. Danas mogu kao i svi drugi Beograđanin da kibicuju i govore šta bi i kako bi oni sada sređivali prestonicu.
Novac je bio njihov prvi problem s kojim su se suočili kada su postali prvi ljudi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << prestonice.
„U vreme najveće inflacije smo držali Beograd s budžetom od 30.000.000 maraka, a najveći budžet koji smo imali, tri godine kasnije, iznosio je oko 350.000 000 maraka. To je neuporedivo sa današnjim budžetom od oko 800.000.000 evra”, kaže Nebojša Čović, poslednji socijalista na čelu grada. Ipak, povećao je broj vozila gradskog prevoza sa 400 na hiljadu.
Protić kaže: „Našli smo potpuno praznu kasu a trebalo je kupiti hranu za vrtiće, gas za grejanje, struju, morali smo da omogućimo elementarno funkcionisanje grada iako smo bili suočeni sa sabotažom držanih organa.”
Ni Radmila Hrustanović, koja je došla posle Protića, nije zatekla med i mleko, naprotiv: „Na osnovu onoga što je zatečeno oktobra 2000. godine i kakav je Beograd sada, ima mesta za rubriku ’Beograd nekad i sad’. Jer to ’nekad’ bio je jedan potpuno devastiran grad sa zapuštenom i neizgrađenom infrastrukturom, zapuštenim komunalnim sistemima, zamrlom građevinskom operativom, i velikim dugovima. Godinama se nije ozbiljno ulagalo, nije bilo investicija. Grad je samo preživljavao, kao cela država. To je bila naša startna pozicija”.
Ako im je prvi problem bio zajednički, razlike nastaju kada ocenjuju šta je urađeno posle njih.
„Beograd je mogao mnogo više da uradi, ali su ovo vremena u kojima je veoma malo kompetentnih ljudi. Sve je postalo marketing, a građani kada vide da su naseli na marketing, onda obično biva kasno. Ovo su generalno vremena u kojima se samo mnogo priča, a zapravo se malo ili gotovo ništa konkretno ne rešava i ne radi za građane”, kaže Čović.
Milanu St. Protiću nikada nije nedostajao kritičarski žar: „To što je urađeno je gotovo zanemarljivo. Nema nijednog krupnog objekta koji je izgrađen za ovih osam godina. Zašto za osam godina nije završena obilaznica oko Beograda? Jedni druge optužuju, ali stidljivo. Ni redovne stvari ne funkcionišu u Beogradu, najprljaviji je u Srbiji. Ako već nisu napravili nešto po čemu će ih pamtiti mogli su da ga očiste. Ni u strukturi vlasti u Beogradu se ništa nije promenilo a moralo je. Javna je tajna da u organima vlasti u Beogradu i opštinama caruje korupcija. Ni DSS nije bolji od DS-a. To je pitanje sistema, ko god dođe na vlast biće isto ili gore.”
Ali, Radmila Hrustanović se neće složiti s Čovićem i Protićem. Poredeći Beograd s vremenom kada je postala gradonačelnica ona kaže: „Danas je Beograd kao preporođen grad. Svi sistemi su sanirani i obnovljeni. Beograd se bavio i Terazijama i Sopotom. Bitno je poboljšan kvalitet života u gradu. Najveće investicije u Srbiji su upravo u Beogradu, najveće smanjenje nezaposlenih, najveći prosečan lični dohodak. Beograd se otvorio prema svetu, svet je došao u Beograd.” Ona je nezadovoljna činjenicom da nije raseljeno nijedno nehigijensko romsko naselje. „Naselje ’Gazela’ će biti prvo, međutim pripreme dugo traju.”
A šta bi bivši čelnici Beograda uradili kada bi ponovo bili izabrani na tu funkciju?
Čović bi prvo doneo zakon o glavnom gradu, inače odavno obećan, pa bi vratio pravo Beograđanima da neposredno biraju gradonačelnika kako on ne bi zavisio od partijske vrhuške.
Protićev spisak poslova je poduži. Prvo, obnovio bi svoje staro zalaganje da sve investicije preko pet miliona evra moraju da idu na referendum. „Potrebna je i mnogo efikasnija kontrola, a gradska uprava mora da se smanji i pojednostavi, jer je sada skupa i glomazna i samim tim sklona korupciji. I u najrazvijenijim zemljama na svetu gradske vlasti su najosetljivije jer tu su žive pare. Beograd mora da ima svoju policiju, kao svaki grad na svetu, na čijem će čelu biti sekretar unutrašnjih poslova s potpuno autonomnim sistemom koji odgovara za bezbednost u gradu. Tu je i problem javnih preduzeća, nasleđen iz komunizma, čiji je status suviše nezavisan u odnosu na gradske vlasti. Neka treba privatizovati a neka staviti u nadležnost gradskih vlasti. Beograd treba da se oslobodi finansiranja određenih ustanova i obaveza, na primer Hale ’Pionir’, preduzeća ’Tašmajdan’, ’Sava centra’, ’Beogradske arene’ jer su to nepotrebni troškovi.”
Protić kaže da je neophodna denacionalizacija i privatizacija građevinskog zemljišta. „Suština funkcionisanja svake demokratske i dobre vlasti je uzimanje od bogatih i davanje siromašnima, ali u uređenom sistemu. Da bi se u Beogradu uspelo potrebna je i decentralizacija Srbije, jer niti može niti treba sve da bude u Beogradu. Deo državne uprave treba da se iseli u druge opštine, a neke opštine, kao Mladenovac ili Obrenovac, treba da se osamostale. Seoske opštine u sastavu glavnog grada teško mogu da funkcionišu efikasno naročito s neefikasnom i korumpiranom birokratijom.”
I tu nije kraj Protićevih planova. Uklonio bi posledice bombardovanja, od Karađorđeve ulice bi napravio Vol strit, od Železničke stanice muzej, razdvojio bi parkove za kučiće i decu, ne bi organizovao Univerzijadu, sklonio bi Zoo-vrt sa Kalemegdana...
Radmila Hrustanović bi se pozabavila saobraćajem, gradeći mostove i obilaznice oko Beograda. „Nerešeni problemi su i prečišćavanje otpadnih voda, nedostatak kanalizacije na trećini teritorije, smeštaj dece u predškolske ustanove. Tu je i problem zapošljavanja. Mnogo je urađeno, ali dosta toga još treba uraditi”, kaže ona.
I Čović bi radio na saobraćaju. „Beograd treba da stavi u funkciju prvo ono što ima, a to je Beogradski železnički čvor, mada je u velikoj meri nezasluženo iskompromitovan. Mostovi su neophodni, ali prvo treba popraviti postojeće. Veliki problem je i bespravna gradnja, koja nije nikla iz hira nego zbog birokratizovane procedure.”
Konačno on iznosi i jedan načelniji stav. „Voleo bih da vidim strategiju održivog razvoja Beograda, koja se ne bi menjala kada se promeni gradska vlast i koja bi bila zakon za sve jer ekonomija ne sadrži u sebi stranačku pripadnost.”
Možda bi ovako zamišljenoj Čovićevoj želji morala da prethodi strategija izvodljivosti zamišljene strategije održivog razvoja.
Ivana Anojčić
[objavljeno: 20.04.2008]
