Izvor: Politika, 13.Jul.2008, 01:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bila jednom jedna kafana
Poslednji put pišem o kafani. Uzalud je! Što je više slova o njima, njih je sve manje. Ne želim više da sričem epitafe kafanama kojih više nema, niti da vračam koja će sledeća pasti. Osećam se kao saučesnik u strašnom zločinu protiv grada kojeg neizmerno volim. Kao da navodim gromove gde da udare...
Dan po objavljivanju ovog teksta kafana „Trandafilović”, poražena, položiće svoje ajncere... „Plastični” hirurzi tranzicije pokušaće da ovu staru >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << damu podvedu mlađoj klijenteli. Ovakva je neprofitabilna i neatraktivna, kažu. Kao i svaka starost u ova bezlična vremena, nažalost!
Priznajem, nikada nisam bio gost tog čuburskog bisera, ali ne mari. Znam joj posestrime. Znam im udovičke sudbine. Znam da se obruč steže i oko mog zbega i da je šank „Trandafilovića” grudobran na koji moram stati... Neću reći koji je, da ne prizovem vetrove...
Suvislo je govoriti šta je zapravo kafana, i šta je značila našem gradu. Kao da se smejete pred iskrivljenim ogledalom koje to pretvara u grimasu... Ništa neće „Trandafilović” iskupiti od strašnog greha – nekurentnosti.
Sadašnje gazde slavnog Ugostiteljskog preduzeća „Tri grozda” vele da ovu kafanu moraju što pre da prilagode zahtevima i potrebama tržišta, jer, druge joj nema. A, tržište, valjda, ište spektakl. Kao da terate babu niz tobogan...
Zapravo, pod tržištem podrazumevaju omladinu. Za omladinu su, valjda, ubeđeni da ne voli kafanu. Znači – kafić?!
Slučajno, pripadam baš tim generacijama kojima bi da udovolje – al, eto, volim kafanu. Nisam jedini, znam! Niti nas je iko pitao za mišljenje. Nemam ništa protiv kafića dok god su alternativa, ali ne i jedina mogućnost...
Stotinu puta sam sedeo u kafani ne naručivši ništa, jednostavno uživajući u priči nekih sedih glava, što su kroz vizuru dna čaše za špricer, i samo na tim mestima, imale i htele toliko toga umnog da kažu.
Gde sada da nađem te drage ljude?! Kuda će sad taj „neprofitni element”, kada senovita ulična sveučilišta padaju kao domine?..
Upravo su ti ljudi – zovite ih boemima ako vam drago – bili poslednji Templari duše našeg grada, a mi smo, eto, propustili još jednu priliku da to zavetno blago koje su čuvali za nas, sačuvamo za dane buduće...
U kafiću, pak, naručim što pre i šta bilo, samo da sa grbače otresem konobara što mi nervozno dahće za vrat. I odem, obično u pola pića, samo da ne slušam sebe, da ne čujem tomove gluposti o kojima sam poveo reč. Da ne gutam vazduh koji mi apokaliptičkim lavirintom cevi nad glavom upumpavaju, u ispranu svest.
Posle svega, čini mi se da su „Tri lista duvana” još i najbolje prošla?! Nema više ni traga od njih. Satrti su do temelja i... časnije je tako!
Bila jednom jedna kafana i nema je više. Gotovo. Pamti ko pamti – neće ni to doveka. Sećanje je najskuplje i najpogubnije. I ako već udaraju na njega, neka čine to što silnije i surovije! Do korena.
Neka učine da istorija ne traje duže od obdanice. Pa, sutra ponovo – neka kroje novu, kako tržite ište...
Jer, čemu ti krajputaši? Kafane koje to više nisu?! Konkubine sa otkupljenim titulama i rodoslovom starih gradskih dama?..
Mihailo Medenica
[objavljeno: 13.07.2008]
