Izvor: Politika, 12.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bespomoćni štrajkači
Evo već sedam godina novog milenijuma kako se Beograđani, kao i mnogi širom države, ne odriču starog vekovnog organizovanog protesta u obliku štrajka. Gotovo da nema dana, a da se na ulicama glavnog grada ne pojave kolone nezadovoljnih ljudi koji traže pravdu od države za sebe ili svoju, decenijama uspešnu, firmu koja je dovedena na ivicu prosjačkog štapa i u tranzicionom periodu ide privatnicima u ruke, spas za svoju očajnu životnu situaciju gde ih čekaju besposlica i besparica. Koliko >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << juče, protestovali su radnici Robnih kuća "Beograd", Vuk Bojović, upravnik Zoološkog vrta, počeo je štrajk glađu zbog nesporazuma sa gradskim vlastima, taksisti sedmicama skreću pažnju na sebe ometajući redovno obavljanje velegradskog saobraćaja, rezervisti su članovima Vlade Srbije u Nemanjinoj ulici skretali pažnju na svoju muku, baš kao i kragujevački oružari...
O ekonomskim, ali i političkim razlozima bunta naroda ispisani su silni izveštaji u medijima, tomovi knjiga sociologa, ekonomista, politikologa, psihologa i mnogih koji se bave brojnim naučnim disciplinama. Da li su, kada i koliko štrajkači u pravu, ili ne ostaje večna nedoumica. Zavisno od slučaja do slučaja.
Ako se pođe od osnovne pretpostavke da ljudi imaju pravo da se bore za svoja prava, onda se postavlja i pitanje čija prava oni ugrožavaju zaustavljajući saobraćaj, blokirajući ulice i dućane, urnišući gradski život u mnogim oblastima. Štrajkačima, reći će, teško pada apsolutna nezainteresovanost Beograđana da im se pridruže, na bilo koji način pomognu. Od očekivane solidarnosti nema ni slova s.
"Zaigraće mečka i ispred vaše kuće", zlurado će komentarisati štrajkači, "ali onda ne očekujte našu pomoć, već se sami krčkajte na svojoj vatri".
Ovi drugi, prozvani, odgovoriće svojim argumentima. To su: da je selo opustelo, a posla tamo ima do mile volje, da ne moraju baš svi da žive u gradu, inače prenaseljenom, da i u njemu ko hoće da privređuje uvek ima načina da se stigne do čestite zarade. I tako redom.
Na nadležnima je, svakako, da se bore sa svim tekućim narodskim teškoćama. Koliko će uspeha imati u tome teško je predviđati, posebno ako se imaju u vidu reči Mirka Cvetkovića, ministra finansija u Vladi Republike Srbije, koji je nedavno izjavio "da je normalno da se ne može živeti sa penzijom od devet hiljada dinara, ali da država ne može da utiče na cene".
Čudno je, međutim, za pažljive analitičare naše svakodnevice, od kojih većina živi u glavnom gradu, da se ne čuje glas iz brojnih granskih sindikata za koje se, očigledno, ne događa ništa ozbiljno niti uznemiravajuće. Ni traga od podrške, komentara, pomoći bilo kakve. Mogućno je da sindikalni prvaci procenjuju, po ugledu na Evropljane, da je njihova uloga sve beznačajnija, da su oni u stvari svoju ulogu okončali završetkom prošlog veka. Ili, možda, čekaju da se kod nas privedu kraju veliki privatizacioni poslovi na koje nas obavezuju evropska, pa i svetska kretanja, pa da daju svoja objašnjenja, dubinske analize, visokonaučna razmišljanja.
Koje će nove načine borbe iznedriti nova vremena teško je reći. Sigurno je da se ovaj dosadašnji način svodi na veliko gubljenje energije ljudi, a da cilj po pravilu ne biva postignut. Odlaganje problema, dakako, nije rešenje, svekolike štete su nemerljive, građani sve više nervozni i razjedinjeni. Jednostavno rečeno - ogromna većina gubi, a, po svemu sudeći, dobijaju, sve više i više, malobrojni pojedinci.
[objavljeno: ]
