Izvor: Večernje novosti, 06.Avg.2016, 12:05   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Beogradske priče: Otvarač za tri decenije

Svaka branša ima svoje "talije" i alatke koje donose sreću, pa tako i konobari. Draško Sopić gotovo 30 godina koristi isti vadičep, a šlajpik ili buđelar mu je izdržao punu deceniju i po GOTOVO pune tri decenije konobar Draško Sopić koristi isti otvarač za flaše. Iako ga je ugostiteljski hleb vodio u mnoge varoške kafane, ovaj talisman uvek je išao za njim. Dok nabraja mesta u kojima je radio, gestikulira rukom u kojoj drži otvarač. Smenjuju se imena restorana: >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << Picerija "DB" u Bulevaru, "Prezident", "Madera", restoran u Narodnom pozorištu, "Košava", "Astorija", novobeogradska kafana "Nana"... - Jedan od stalnih gostiju zvao se Voja, put ga je odveo u Nemačku, i baš tamo se setio mene kada je ugledao ovaj otvarač - kaže Sopić. - Od tada mi je ovaj konobarski rekvizit postao amajlija, ne volim da se odvajam od njega. Kafane i poslove sam menjao, ali ovo "osnovno sredstvo za rad" nisam menjao od tada. Sopić nam otkriva još jednu tajnu. Konobari ne vole da se odvajaju ni od novčanika koji zovu buđelarom ili šlajpikom. - Imao sam jedan koji sam koristio 15 godina, ali se na kraju potpuno raspao. Znam da sam ga naručio "u srećna vremena" iz Turske, da je bio kožni, da se mnogo puta kidao i cepao i da sam ga krpio koliko god sam mogao dok se konačno nije iskidao u deliće.U svakom zanatu postoje fetiši, zaštitni znakovi branše i poneki "talisman" za koji ugostitelji ili trgovci misle da im donose sreću. Tako je i sa mušterijama. Od davnih vremena smo usvojili neke turske običaje koji su uobičajeni na Orijentu, ali i u drugim delovima sveta.- Prvu i poslednju mušteriju tokom dana treba posebno poštovati - podučio nas je Sopić. - Tako kažu da je "sefte" naročito ugostiti prvog koji je tog jutra ušao u kafanu, a isto tako, da je "akšam pazar" ispratiti onog ko je poslednji iz nje izašao. Isto je i sa radnjama. Foto: V. Danilov Naš sagovornik pamti vreme kada je radio u kafani u koju je rano ujutru ušao jedan putnik namernik, rekao da bi baš rado popio kafu, ali je iz džepa izvukao svega 20 dinara. - Kafa je u to vreme koštala 50 - seća se šarmantni konobar. - Ipak, vratio sam ga sa vrata, rekao da sedne i poslužio ga. Ne valja nikada prvu jutarnju mušteriju vratiti sa vrata, pa čak i kada nema novca. Posle toga ceo dan ne ide kako treba. VELIČINE Bezbroj beogradskih kafana ne može lako da se meri sa onom u Narodnom pozorištu, u kojima je naš sagovornik služio same umetničke veličine. Kaže da je osobina velikih ljudi da su u kafani još veći, jednostavni, neposredni i prirodni, i da među pravim umetnicima nikada nije doživeo prepotenciju, čak ni u tragovima. I danas jasno pamti Jiržija Mencela koji je zajedno sa Purišom Đorđevićem pravio šale na račun novinara, a divio se gospodstvenom stavu koji su uvek imali Tanasije Uzunović, Miša Janketić ili Siniša Kovačević. Sa druge strane, za Nelu Mihajlović ima samo jedan "veliki" epitet - lafica.

Nastavak na Večernje novosti...