Izvor: Večernje novosti, 01.Okt.2015, 12:35   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Beogradske priče: Dopisi iz logora

DRUGI svetski rat zapečatio je sudbine mnogih Beograđana. Na mnoge smo zaboravili, što je samo donekle prirodno posle silnih decenija i promena načina života u glavnom gradu. Ipak, neki od starih Beograđana na čudnovat način naprasno odaju poneki znak svog nekadašnjeg bitisanja. Naša sugrađanka, Biljana Simić, pronašla je čudan zavežljaj u Ulici gospodara Vučića još 2002. godine. Tada je neko renovirao kuću i očigledno se otarasio zaostalih, starih papira koji su mu bili nepotrebni. >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << "Stalag 11" SAGOVORNICA "Beogradskih priča" Biljana Simić je dama od pera, pravnik, ali i spisatelj, autorka knjige "Uskliknimo ljubavi", pa je prirodno da je, ugledavši svežanj dopisnica posegnula za njim. Uvek je neobično kada se neko odrekne ovakvih stvari, jer simbolično ipak određuju nečije živote. Ma kako da su bili davni, ovo su poslednji dokazi da su ljudi koji su ih pisali - konačno i neumoljivo zaboravljeni. Ovo je bio svežanj od devet dopisnica koje su razmenjivali rođaci koje je Drugi svetski rat rasuo po zarobljeničkim logorima. Tako vidimo adresu Momčila Vurca, sa datumom 21. april 1942. godine i mestom odakle je dopisnica poslata - Smederevskom Palankom. Upućena je Božidaru Popoviću. U ostalim dopisnicama se očitavaju imena Momčila i Branka, koji se međusobno dopisuju, a jedno od pisama su njima uputili roditelji. Logor za ratne zarobljenike kojima je dopis bio upućen nosio je oznaku "Stalag 11". Očigledno je da su ovo bila pisma ratnim zarobljenicima, jer zatočenici koncentracionih logora nisu mogli da ostvare nikakvu komunikaciju sa ostalim svetom.DOPISNICE Odavno je zaboravljen ovaj način poštanske komunikacije, koji su samo još poneke razglednice nadživele. Dopisnica je, kao i pismo, sa jedne strane imala linije na kojima je bila ispisivana adresa i gde je stajala poštanska marka, da bi sa druge strane bio prostor za tekst. One nisu bile zatvorene kovertom, pa su, kao i razglednice, imale vidljiv tekst i u njima obično nisu bile ispisivane velike tajne, već pre izrazi pažnje, poštovanja ili čestitke. Na ratnim dopisnicama vidimo kako su Branislav i Momčilo morali da pišu isključivo nemačkim jezikom. Samo jedna dopisnica bila je na srpskom, ali su očigledno kasnije pravila izmenjena. Izvesno je, i zbog toga da bi ratni cenzori mogli lakše da stvore uvid u tekst. "Postkarta" u kojoj se roditelji obraćaju sinovima u Nemačkoj počinje rečima da su veoma zahvalni što su dobili njihovo pismo od 12. oktobra 1942. godine. Članovi porodice razbacani po ratom ustalasanoj Evropi mogli su da napišu nekoliko rečenica na malom prostoru, a znali su da će ih pročitati rigorozni ratni cenzori. Zato su pisma bila slična. U jednom od njih stoji: "Radujemo se da ste svi zdravo, i mi smo zdravi i kod nas je sve u redu. Kod nas je veoma hladno i ima puno snega. Pazite na svoje zdravlje, to je najvažnije. Mnogo pozdrava od majke i oca." U drugom pismu jedan brat upozorava drugog, pošto u tom trenutku očigledno nisu bili u istom logoru. Zato se Branko, koji se potpisao kao "Branče", obraća zabrinuto, javljajući kako je dobio pismo od kuće, prenosi mu informaciju da su svi zdravo, "ali su veoma zabrinuti, pogotovo roditelji, jer od tebe nema pisma". Branko zatim upozorava brata da obavezno mora redovno da piše roditeljima. Pošto se prethodno Momčilo požalio da ima problema sa zdravljem, ovaj mu savetuje da se, kao neki zajednički poznanik Vatorić prijavi kao bolestan, jer je na taj način dobio lakši posao. Tako su ostali zapisi u kojima se nesrećni zatočenici raspituju za međusobno zdravlje, upituju da li su pristigli paketi koji su im bili namenjeni, i upućuju međusobne lepe želje za dobrobit porodice. U toj situaciji bilo je najbitnije preživeti rat, i dati voljenima do znanja znakove života.RATNI ZAROBLjENICI Vojnici koji su sprovedeni u zarobljeničke logore u Nemačkoj imali su mnogo veće šanse da prežive rat, nego nesrećnici koji su završili u koncentracionim logorima. Oficiri i vojnici Kraljevske vojske su bili tretirani kao ratni zarobljenici, pa su podlegali pravilima Ženevske konvencije. "Nevažna" sećanja Naša sagovornica Biljana Simić pažljivo je sačuvala ove dopisnice, dirnuta činjenicom da još postoje tragovi ljudi koji su bili zatočeni u Drugom svetskom ratu. Ona ih je podigla iz blata pored kontejnera, gde su bile nemarno bačene, marljivo ih očistila i namenila sećanju nekog ko će umeti da ih poštuje. O konačnoj sudbini ljudi koji su razmenjivali ovu poštu ne može se iz ovih tragova naslutiti ništa, osim otužne činjenice da je prepiska među njima - okončala na nekom nevažnom gradskom smetlištu. UPUTSTVO U vrhu svake od dopisnica na nemačkom jeziku je pisalo precizno uputstvo kako je treba ispunjavati. Tako je naznačen tačan prostor na kome piše da je "ova strana određena za članove porodica ratnog zarobljenika". Pored te naznake stoji i upozorenje da treba pisati čitko i na označenim linijama.

Nastavak na Večernje novosti...