Izvor: Politika, 24.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Beogradska nedelja
Povede me prijatelj Siniša prošlog utorka, gotovo na silu, na koktel koji je, posle konvencije u jednoj gradskoj opštini, priređivala stranka u usponu. Otimao sam se koliko mogu, govoreći da mi tamo nije mesto, da se u takvim prilikama uvek okupljaju dosadni ljudi i, na kraju, da bih ga odvratio od namere da mu pravim društvo, rekoh da nisam ni odgovarajuće odeven. U stvari, mrzelo me da zadižem nogavice, jer sam predosećao da ću gaziti po blatu.
– Ma, neee! To su sve uglađeni, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << mladi ljudi, gospoda, kakvi se sada retko viđaju u Beogradu. Svet im je pod nogama, ali su začarani politikom – reče Siniša.
– Politikom, ili interesima?
– Nemoj da si tako zajedljiv. Znaš da će te tamo svi uvažavati kao glas naroda, a kad još čuju da si deo onog velikog broja neopredeljenih glasača, svi će se polomiti oko tebe – uhvati me on ispod ruke i ubaci u svoj automobil.
Posle pola sata uđosmo u neku novu, izgleda, tek otvorenu poslovnu zgradu, u čijem se prostranom holu bejaše okupilo podosta ljudi. Svi nacifrani, doterani, mirišljavi, markirani, najčešće ošišani i obrijani do glave, na njima skupocena odela, ručni časovnici koji su bacali odblesak raskošnog lustera u centru hola. Siniša priđe grupici od pet-šest očigledno poslovnih ljudi. Nešto promrlja, oni nam napraviše mesta u krugu i nastaviše da razgovaraju. Najpre, nisam želeo da slušam to što oni pričaju, ali me ipak zainteresova njihovo planiranje lične dobiti kad dođu na mesta ministara, državnih sekretara, direktora moćnih javnih preduzeća... Slušajući njih, stekao sam utisak da nam je život u ovoj zemlji za naredne četiri godine detaljno isplaniran, ali isključivo u cilju ostvarenja njihovih projekata.
– Jesam li ja to prespavao izbore, pa vi već delite funkcije i resore sa visokim platama? Kako znate da ćete pobediti na izborima, ako već nije prošao 21. januar? – ne izdržah da se ne umešam u razgovor ovih, bar su se tako predstavljali, moćnika.
– Mi znamo da ćemo pobediti, u to smo sigurni i zato nećemo da dozvolimo da nas bilo šta iznenadi. Vidiš ovog čoveka do mene, to je naš budući ambasador u Moskvi, zato je to mesto još prazno – reče suvonjavi izdanak savremenog biznismena.
– Nikad to diplomatsko mesto nije bilo važnije nego ovih meseci, a vi ga čuvate za tog čoveka kome, kako mi se čini, ne bih dao ni dve ovce da čuva – odgovorih u jednom dahu.
– Ko si ti, bre, ko te doveo ovamo?!
– On je glas naroda, jedan od uglednih ljudi iz one mase neopredeljenih birača – pokuša Siniša da stvar stiša.
– Ma kakav glas naroda, kakvi bakrači, on je zadnja rupa na svirali – uključi se u razgovor budući ambasador.
– Zec u šumi, a vi raspalili vatru i spremate ražanj, lepo bogami. Što se tiče glasa naroda, ne bih se igrao s time, jer opet mogu odlučivati decimali. Samo se vi rugajte ovom jednom glasu. Kao da ste zaboravili istinitu priču o tome kako je ko zna koja po redu vlada u Italiji pala samo zato što je jedan od poslanika otišao u toalet, jer je imao dijareju. Baš tada je na dnevni red stavljeno glasanje o poverenju vladi i nedostajao je samo onaj jedan glas iz toaleta – padoh i ja u vatru.
Okrenuh se da vidim gde je Siniša, a on se negde izgubio u vidu lastinog repa. Tada se i ovo društvo još više skupi i mene isteraše iz kruga, pokazujući mi leđa. Počeh da se probijam kroz gužvu. Svi su držali do pola pune čaše pića. Konobara nisam mogao nigde da vidim.
U jednom trenutku se obreh pored dvojice koji su se očigledno izdvojili da bi nešto u poverenju razgovarali. Pravio sam se blesav i izgubljen u toj masi, zevao sam kao da nekog tražim. Ukapirao sam da će jedan od te dvojice, bar oni tako kažu, biti budući mandatar.
– Ovi naši ministri već sada mi zadaju glavobolje. Neumereni su u zahtevima. Takvu pohlepu odavno nisam video. Već su mi postavili uslove da im zaposlim, svakome od njih, više članova porodice. Pojedinci su mi saopštili da im budem garancija za ostvarenje nekih planova u vezi sa poslovanjem njihovih privatnih firmi – došaptavao je svom sagovorniku nazovi budući premijer.
Najzad se dočepah čašice loze od konobara koji su inače pored mene prolazili kao brzi vozovi. Svi su ovde bili opsednuti isključivo sobom i planovima koje će ostvariti kad dođu na vlast. U tom razmišljanju osetih da mi je loza otvorila apetit. Ugledam na nekih pet metara od mene oval prepun ćevapa. Požurim da na čačkalicu nabodem makar jedan. Uspeo sam da se dočepam samo čačkalice, a oko onog poslednjeg ćevapa na koji sam se nameračio već su se svađale dve viljuške dobujući po metalnom ovalu.
Noge su me zabolele od dugog stajanja. Osvrtao sam se i pogledom tražio neku slobodnu stolicu. Mislio sam kako na ovakvim skupovima nemam šta kao građanin da tražim, jer taj koji ima samo pravo da na izbornoj listi nekog zaokružuje ovde nema nikakvu cenu. Očekivao sam da će ovo biti prilika da neko tog građanina, slučajno mene, pita nešto, da ga uvaži, da bude primećen. Za ove ljude, a sada i za mog prijatelja Sinišu koji se negde izgubio ja sam samo nevidljiva masa slučajno zalutala na taj koktel.
U jednom ćošku hola ugledah slobodnu stolicu. Ubrzanim koracima joj priđoh, ali se još jednom osvrnuh oko sebe očekujući da vidim nekoga ko je možda, pre mene, već tu sedeo. Tako zamišljen i leđima okrenut, mahinalno se spustih ka sedištu stolice. U tom času, neko od zvanica uhvati naslonjač i ponudi stolicu nekoj mladoj dami. Za mene je već bilo kasno. Tresnuo sam svom snagom o parket. Mnoge zvanice se okrenuše ka meni, čuo se i glasan smeh, ali mi niko nije prišao i pomogao da se dignem. Ubrzo mi svi okrenuše leđa i ostaviše me kao nekoga ko dolazi iz drugog sveta.
Ferid Mujezinović
[objavljeno: 24.12.2006.]
