Izvor: Blic, 15.Mar.2009, 01:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Beograđani nekad nisu psovali
Sećam se da sam kao devojka povremeno radila kod sekretara beogradskog Džokej kluba. Moja sestra je bila zaposlena kod njega kao kuvarica, a ja sam povremeno dolazila da joj pomognem. Prinosila sam kafu gošćama koje su se okupljale da igraju preferans. Među njima je bila i Žanka Stokić – počinje svoju zanimljivu životnu priču Kapitalina Erić-Bogdanović, nekadašnja glumica Jugoslovenskog dramskog pozorišta, a danas stanarka Doma penzionera Voždovac.
Kapitalina >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << tada još nije ni slutila da će je život povesti putem kojim je u svojoj karijeri prošla i velika Žanka Stokić. Danas, na pragu desete decenije, priseća se svojih prvih glumačkih dana, Beograda tridesetih godina, susreta sa čuvenom glumicom, kralja Aleksandra, okupacije Beograda, Tita, svojih prijatelja i kolega glumaca...
– Jelena, žena sekretara Džokej kluba, predstavila me je Žanki i objasnila da bih htela da budem glumica. „Ako neka bude", odgovorila je Žanka. I bilo je. Kasnije sam je gledala u „Gospođi ministarki". Toliko je bila jednostavna. Jednostavno je govorila, a svi su se hvatali za stomak od smeha. Kada bi se nasmejala, njen osmeh je blistao kao biseri – seća se Kapitalina velike glumice.
Tada se „Gospođa ministarka" igrala u maloj zgradi Narodnog pozorišta koja se nalazila na mestu današnjeg Jugoslovenskog dramskog. Bila je to adaptirana konjušnica.
Ruski koreni
U to vreme je konkurs u glumačkoj školi bio organizovan svake treće godine, kako bi mladi glumci mogli da se zaposle. Glumu su predavali Desa Dugalić, Vera Greč i Jurije Rakitin. Sve su bili profesori Univerziteta, koji su pored glume predavali psihologiju, antičku književnost i druge predmete. Kada su mnogi ruski intelektualci pobegli od boljševika, kralj Aleksandar ih je primio i zaposlio.
– To su bili carski Rusi, dobrodošli u Srbiji – rekla je Kapitalina, i sama ruskog porekla.
Roditelji su je još kao bebu doneli u Čelopek, kraj Zvornika, odakle je sa željom da studira glumu prešla u Beograd kod sestre i nastavila školovanje. Tada još nije ni znala šta je to gluma, znala je samo za cirkus koji je jedino imala prilike da vidi. Otac Aleksa je bio strog i branio joj je da se školuje smatrajući da to nije za žene. Majka Ruskinja koja je svake nedelje u Tomskoj, u Sibiru, posećivala teatar podržala ju je i uputila se zajedno s njom za Beograd. Putovanje do Beograda je tada bila prava avantura. Prelazila se Drina, pa se od Banje Koviljače vozom išlo do Šapca odakle se Sava prelazila autobusom do Rume. Od Rume se vozom putovalo do Zemuna, gde se skelom prelazilo preko Save do Beograda.
Građanska škola koju je Kapitalina završila nalazila se u Francuskoj ulici preko puta Kluba književnika, a Glumačka škola u Narodnom pozorištu. Svuda se moglo stići peške, a tramvajem se išlo jedino na periferiju do kraja Bulevara kralja Aleksandra ili na izlet do Hajdučke česme na Košutnjaku.
– Najviša tadašnja zgrada je bila robna kuća „Tata" koja se nalazila preko puta „Ruskog cara". Beograđani su bili moderno obučeni, a moda je bila potpuno drugačija. Današnja moda joj nije ni prineti. Ne zna se ko je muško ko je žensko – kaže sa setom naša sagovornica.
Nekadašnja moda
Tada nije bilo farmerica, kupovali su se engleski štofovi, svila i krojila se najfinija odela. U Knez Mihajlovoj ulici je bio korzo, gde su se Beograđani šetali sa prijateljima pozdravljajući jedni druge. Svi su nosili šešire. Muškarci su uz naklon pozdravljali dame skidajući šešir.
– Bila su to romantična vremena, ljudi su se poštovali, lepo se govorilo i nije bilo psovki – naglašava Kapitalina sa žaljenjem što je današnji govor osiromašen.
Beograd je pre rata bio bogato snabdeven, naročito mesarske radnje u čijim izlozima su visile najfinije šunke, pijace su bile pune, a mlekari su raznosili mleko po kućama, čezama sa dva točka koje su vukli konji. To je bilo u vreme kraljevine, lepo se živelo.
– Kada sam sa mužem prvi put otišla u London, tražili smo da kupimo njemu engleski štof za odelo, kad ono Teokarevićev štof iz Srbije.
Okupacija
Kapitalina se dobro seća bombardovanja 1941. godine. Prve bombe Nemci su sručili na Hotel „Srpski kralj" koji se nalazio u Uzun Mirkovoj ulici, u čijoj blizini je Kapitalina stanovala sa suprugom. Kaže da su ih bombe podigle iz kreveta i da je hotel bio sravnjen sa zemljom. Za 12 dana rat je bio gotov i Nemci su umarširali vozeći se u tenkovima i na motorima.
– Sećam se da su Jevreji morali da nose žute trake i da rade, čiste po Beogradu. Moja koleginica, kasnije proslavljena glumica Rahela Ferari nije htela da nosi traku. Bila je hrabra. Jedno vreme se skrivala kod porodice na kraju Bulevara kralja Aleksandra. Kada sam došla da je posetim prala je veš u dvorištu, na ruci je imala prelepi brilijantski prsten. Žalila mi se da ne može da ga proda jer niko nema pare da ga kupi. Kasnije je s Acom, za koga se kasnije i udala, otišla u jedno selo u Šumadiji. Radila je seoske poslove kao prava seljanka zamotana u maramu. Kada se vratila sa sela krštena je u pravoslavnoj crkvi gde je dobila ime Marija, a prezime je na venčanju uzela od muža – ističe naša sagovornica.
Za vreme okupacije predstave su se leti igrale na Kalemegdanu.
Tada su glumci sami pravili letnju scenu, a zimi se igralo u Kolarčevoj Zadužbini, kada je bila slobodna. Igrale su se „Ivkova slava", „Dundo Maroje", Šekspir...
– Tu sam igrala glavnu ulogu sa Nikolom Popovićem i Viktorom Starčićem, u predstavi koju je režirao Josif Kulundžić. Kako je Josif od suda bio kažnjen da ne radi, u potpisu je stajalo – režija: umetničko pozorište. Tekst je pisao Jevrejin, pa je umesto njegovog potpisa stajalo Bezimeni – priča Kapitalina kako su provodili dane za vreme okupacije. Kaže da su okupatori osiromašili Beograd.
Na pitanje kakav je Beograd bio posle okupacije, sećanje ju je vratilo ponovo na glumicu Žanku Stokić, 1944. godine.
Partizani su osudili Žanku zato što je igrala za vreme okupacije i zabranili joj da igra osam godina. Nisu uzeli u obzir da je zbog bolesti morala da radi kako bi zaradila novac za lekove. Kada je 1947. otvoreno Jugoslovensko dramsko pozorište, oslobodili su je kazne i ponovo angažovali. Kada je čula da može da igra, toliko se uzbudila da je istog dana i umrla. Za osiromašeni Beograd novo pozorište je bila velika stvar.
Nižu se sećanja, ali Kapitalinin život ni danas nije sačinjen samo od njih. Ni operacija, ni povrede koje je preživela u poslednje dve godine nisu je sprečile da ostane verna svojoj profesiji. Dane provodi sa cimerkom Vukom Stokić, čiji je muž bio u srodstvu sa čuvenom Žankom. Smeju se i pevaju pričajući o prošlim vremenima.
.jpg)
