Izvor: Politika, 19.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Beograde, hvala ti
Kažu mudri ljudi da ne treba robovati sećanjima. Meni se čini da se samo kroz njih može iskreno i potpuno voleti ovaj naš beli grad. Ne hulim na sadašnjost, daleko bilo, od sveg srca joj želim da nekada nekome i ona bude lepo i milo sećanje na Beograd. Ovo pišem, jer me je jedna sitnica podsetila da od vihornih godina za nama ne stigoh da dovoljno zahvalim Beogradu na svim tim malim stvarima, zbog kojih je robovanje sećanjima na njega – privilegija i čast!
Naime, isprva >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sam mislio da umišljam, ali glas je bivao sve bliži, razgovetniji i dinamičniji. Posle nebrojano godina naseljem je opet lagano milio automobil sa razglasom, najavljujući dolazak luna-parka u kraj.
Znam, ova vrsta zabave ni dosad nije zaobilazila grad, samo je ćutke tavorila po malobrojnim poljanama i dugo, dugo je niko nije tako gromoglasno najavljivao. Bilo je nekih prečih stvari da se razglase...
Tada mi se vratilo sve. Sve ono što ću pobrojati i što znam da svakome od nas budi isto osećanje. Jer, sitnice čine savršenstvo, ali savršenstvo nije sitnica!
Zbog svega toga, Beograde, hvala ti za:
– nosača prtljaga na Železničkoj stanici kojem je svaki putnik bio prvi i morao zbog toga da da koju banku više da ne maleriše dan;
– čistače cipela i prodavce pertli na Slaviji, bioskop „Slaviju”, sunčani sat...
– rasprodate karte bioskopskih projekcija i nerviranje do sledećeg vikenda, kada ću zorom stati u red;
– one zelene zglobne autobuse GSB-a (ne GSP-a) koji su se u krivinama toliko „lomili” da si sa zadnjeg sedišta mogao da se rukuješ sa vozačem i za one glomazne narandžaste poništivače karata u njima, koji su preglasno zvečali;
– parking satove u koje smo gurali šibice;
– komšijskog „fiću” kojeg smo otvarali kako smo hteli i preparkiravali dve zgrade dalje i za komšiju koji ga više nije ni tražio na mestu na kojem ga je sinoć parkirao;
– one silne rashodovane topove i tenkove na Kalemegdanu;
– divlji kesten od čijeg udarca u glavu su ostajale velike i dugotrajne čvoruge;
– zanatlije koje su subotom izjutra budile ljude po naseljima: „Pooopravljam kišobrane, oštrim noževe”...
– mečkare koji su nedeljom stajali pod prozorima solitera;
– crvene, plastične kioske PKB-a i najukusnije viršle ili kobasice sa senfom u zemičkama, koje su u njima prodavane, i legendarne trouglaste jogurte;
– sladoled na točenje, ispred poslastičarnica;
– gužvu ispred tezgi sa novogodišnjim čestitkama, nanizanim pred robnim kućama „Beograd”;
– prodavce stripova u Knez Mihailovoj ulici;
– velike, uslužne mlinove za kafu u samoposlugama;
– saobraćajne policajce u belim, letnjim uniformama;
– kafane, bifee i bistroe, baršunaste stanične bircuze;
– školski program, „Kockicu” i partizanske filmove na RTB1;
– to što su „vitezovi beogradskog asfalta” bili čistači ulica i putari, a ne belosvetski probisveti i gilipteri;
– nepresušnu inspiraciju Mome Kapora;
– tiha jutra na Savskom keju;
– pesničenje u Tašmajdanskom parku, pa vidanje rana u „Prešernovoj kleti”;
– „zid smrti” na Novogodišnjem vašaru;
– portire u teget uniformama na kapijama fabrika, sa čokanjčićima u futrolama za oružje;
– divnu prodavnicu ploča i kaseta u podzemnom prolazu na Terazijama;
– pevljivo „Beograde, dobro jutro” Duška Radovića;
– „starke” i „levis” farmerke u „Komisionima”;
– vožnju bicikla na jednom točku preko „Brankovog” mosta;
– romantične klupice na Kosančićevom vencu;
– bekstvo majmuna Samija iz Zoološkog vrta i pentranje po dorćolskim krovovima;
– česta gostovanja međunarodnih cirkusa;
– konjiće u frizerskim salonima;
– nenaplaćene kaucije za BIP-ovo pivo;
– trafikante koji su čuvali novine za stalne kupce;
– dugačke staze za sankanje i za one male plastične skije pravljene od drški pivskih gajbica...
– vrle konobare, sa ogromnim crnim novčanicima u zadnjem džepu pantalona;
– za objavu proleća Kamenka Katića...
Ma, za sve ono zbog čega bi ovaj tekst mogao da se niže unedogled.
Zbog toga, molim poštenog nalazača da javi ukoliko gde naleti na išta od pobrojanog – nagrada sledi: vikend u sećanjima na voljeni grad, sa noćenjem i doručkom u priobalju svesti. Tačno tamo gde se Dunav i Sava ulivaju u – srce.
Mihailo Medenica
[objavljeno: 20/01/2008]
