Izvor: Blic, 11.Sep.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Beograd dočekao šampione
Beograd dočekao šampione
Sve ulice od Surčina do centra grada bile su juče blokirane, ali to nikome nije smetalo. Kao i pre četiri godine, kada su se zlatni vraćali iz Atine, stali su autobusi i tramvaji, stali su taksisti i svi ostali koji su se, možda i slučajno, zatekli na putu ogromnog plavog autobusa krcatog najboljim igračima košarke na svetu. Hiljade ljudi stajalo je duž ulica i zastavama, parolama, grlima i dlanovima pozdravljalo šampione.
'Ko je >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << svetski šampion?! Juga, Juga!', orilo se ispred Skupštine. Već naviknuta na medalje, i zbog toga pomalo već i razmažena, domaća publika strpljivo je čekala da se autobus sa jugoslovenskim košarkašima probije do Starog dvora i da najbolji na svetu istrče na balkon i pozdrave publiku kojoj su poslednjih dana povremeno kidali živce, ali se, ipak, vratili sa onim po šta su i otišli - sa zlatom.
Nekada vođa 'plavih' košarkaša, a juče na balkonu Skupštine grada vođa stotine hiljada navijača, Aleksandar Đorđević uzvikivao je: 'Šampioni, šampioni!', najavljujući najbolju, najjaču i najtrofejniju košarkašku reprezentaciju u istoriji ovog sporta. Kao što ga je nekada ruka odlično služila, Saleta je juče i grlo odlično služilo.
Beograđani su plave šampione dočekali s parolama 'Bodiroga, čeka te Klek', poznatom rečenicom Džejmsa Bonda 'Svet nije dovoljan', 'Jebeš zemlju koja nema Divca', 'Vlade Divac - Bog je među nama', i možda i najzanimljivija 'Stojakoviću, oženi me', koju je nosila grupa devojaka.- Stvarno smo ponosni na naše zlatne momke i uvek ćemo ih ovako dočekivati. Naša zemlja je mala na mapi sveta, postoje nacije koje imaju više košarkaša nego mi stanovnika, ali to nije sprečilo ove momke da nam priušte najveće zadovoljstvo u životu - rekla je gradonačelnica Beograda Radmila Hrustanović.
Zoran Živković, savezni ministar unutrašnjih poslova, kaže da su košarkaši naše najveće nacionalno bogatstvo koje se još jednom pokazalo u punom sjaju. 'Košarkaši sad sigurno razmišljaju da postanu jedinstveni u svetu i treći put zaredom osvoje titulu, i to će im sigurno poči za rukom', rekao je Živković.
- U ovoj zemlji ne štima uvek sve kako treba, ali postoji jedna organizacija koja funkcioniše besprekorno, pozdravimo ih! - uzviknuo je sa balkona Dejan Cukić, konferansije dočeka, i krenuo da proziva stručni štab jugoslovenske reprezentacije: pomoćne trenere, lekare, fizioterapeute... A onda - kulminacija! Aplauzi, plač, smeh i mnogo naježenih - na balkon je izašao 'čovek čiji posao zna da obavlja svih sto odsto Jugoslovena' - Svetislav-Kari Pešić, Mali Veliki Čovek i vođa 'plavih džinova'.
Potom su, jedan po jedan, izlazili Radmanović, Rakočević, Tomašević, 'naš bog' Bodiroga, 'čovek koji bi još u prvom krugu za predsedničke izbore pobedio sve kandidate' - Vlade Divac, potom njegov saigrač iz 'Sakramenta' Predrag Stojaković... Jedino su Marko Jarić i Milan Gurović, košarkaš sa zmajem i
Dražom na rukama, izričito zahtevali da na balkon izađu zajedno. Zašto? Da bi obojica, iz sveg grla, zapevali: 'Proleće na moje rame sleće...' Kao da su na Svetsko prvenstvo otišli samo da bi se vratili među svoje - kao pobednici, naravno, i ispunili sebi želju: da sa glavnog gradskog balkona, pred sto hiljada ljudi, zapevaju: 'Evo zore, evo zore...' Evo i medalje! Ponovo zlatne.
- Rekao sam pre prvenstva da nas čekate ovde! Ovo je vaša medalja! - bio je kratak i jasan Predrag Stojaković. M. Kalezić
