Izvor: Politika, 31.Maj.2009, 04:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Babina škrinja
Ćerkica nam dorasla za malu maturu. Ženi pada 25-godišnjica velike. Mene stiglo tri decenije od tog „ispita zrelosti”. A babi prohujalo... u-huuuu, nekoliko ratova od uspešnog polaganja iz prve. Sreća je zapahnula naš dom. Dani slavlja se približili.
Rastrčali smo se po gradu da se obučemo. Treba te večeri izgledati pristojno među školskim drugovima. Valjda nećemo u krpama za „po kući” i u svakodnevnoj prosenjenoj odeći na plesni podijum beogradskih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << hotela i restorana!
Kao zaverenici kojima je provaljen i propao revolucionarni plan, posle detaljnog „riljanja” prestoničkih butika snuždili smo se u dnevnoj sobi. Ćerka ne može da zaustavi suze. „I-iii”, samo guta. Žena se uvoštanila. Svira joj u plućima: „Ćiiii... Ćiiii...” To uvek radi kad pođe naopako. U drugoj fazi počinje da zvoca. U trećoj... Dobro je dok je u početnom šoku. Ja sam takođe šokiran, ali odavno – od onog momenta kad sam shvatio da dve plate i četiri „tezge” nisu dovoljne za jednu porodicu. Ne reagujem, kao biljka sam. Ovo što je ostalo od mene samo su posledice. A baka šeta. „Capa-capa-capa...” Razmišlja šta nam je činiti. Ženi i meni ništa ne pada na pamet. Kako bismo i rešili nerešivo! Za sekinu svečanu toaletu – plus cipelice, torbica, bižuterija... – treba nekako da navatamo 18.500 dinara. Ako tome pridodamo pare za frizera, manikira, šminkera i taksistu, cifra skače za još 4.000! „Ćero, je l’ mora tako glamurozno...” pomislih, a ona vrisnu: – Tata, matura se ipak slavi samo jednom u životu!
– Sve ostalo su reprize... – izusti supruga. – Pozlilo mi u nekoj radnji u Knezu. Haljina sa crvenim cvetovima koju sam šacnula košta 28.000, a sandale kraj nje još toliko! Dali mi čašu vode i ispratili me do vrata – tiho reče. Nema znakova da će da počne tiradu... Odlično, daleko je druga faza.
– Meni za lagano odelo tražili 125.000! Očigledno sam zalutao u neku „firmu” – strovalih na gomilu svoju muku.
Taman sam pomislio da sam „miljenik sreće” – sin je na pola srednje škole i bar on nema drugarsko veče ovog juna – kad, dečko ulete među nas.
– Tužni skupe, da vas obavestim damoje II/7 slavi što smo pregrmeli razred! U Skadarliji je večera, a posle furamo na splav. Računajte me za jedno pet „somića”! – izlete. – E, da, treba mi bela fensi košulja, bez kragne, po mogućstvu... – ponovo se zalupi.
Zatvorio sam oči. Osluškujem. „I-iii”, „Ćiiii... Ćiiii...” „Capa-capa”... Kad – „cap”!
– Za mnom, mili moji... – drmusa me stara.
Povela nas je na tavan. Držali smo se kao patuljci jedno drugog, a ja, trol, zakačio se poslednji. Malena kolona s izbočinom na začelju popela se brodskim stepeništem pod krov. U tami pod crepom, među gredama i stoletnom starudijom, vodič napipa drvenu škrinju. Baba izgovara nešto nerazgovetno, a mi strepimo. Iščekujemo.
Ključ škljocnu. Linija svetla iz kovčega sevnu u naše oči. Dok zevamo u magiju što kulja iz sanduka, majka vadi ko zna kad složene komade odeće.
– Malo crno aljinče za seku, original pariski „Šanel”... I baka je, pile, nekad nosila minić... A vidi ove duge rukavice, torbiče i cipelice na štiklicu bocu, sve aktuelnije nego ikad...
Seka zblanuto prihvata stvari.
– Snajka, evo i haljine s bulkama, bile moderne pred onaaaj rat, a i danas!
– Ćiiii... Što dobre retro sandale... – diše žena sve brže. Štipa se po obrazu. Ne veruje.
– A tebi, sine, belo tatino odelce i cipeliške s našeg venčanja... Malo se utegni, vi’ kako si se otromboljio, ne smeš da ga brukaš! Ponesi i bati dedinu košulju s ruskom kragnom, iz perioda kad je vadio državne fleke u Moskvi...
Spustili smo se u stan, manekenisali do zore. Što smo se smejali! Idemo svi na matursko veče!
Sa „modne piste” u sobi samo bih pokatkad poglednuo u plafon. Nisam ni znao da uopšte postoji ta čarobna babina škrinja. Proći će mature, stiže letovanje, pa nova školska godina... Eh, kad bi magija ikako mogla da se održi...
Darko Kalezić
[objavljeno: 31/05/2009]
