Izvor: Politika, 10.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
BITKA ZA BEOGRAD
Parlamentarni izbori odraziće frustracije teškog bremena nerešenog pitanja državnog suvereniteta i odsustva ubedljivog koncepta o evropskim integracijama, a lokalni izbori će, ako budemo umeli da čitamo rezultate, pokazati da li građani osećaju promenu u kvalitetu sopstvenog života
Na današnji dan pre 60 godina počela je izgradnja Novog Beograda. Sve su naše istorije površne, pa je i ova. Moj kolega iz „Vremena”, Aleksandar Ćirić, pasionirani istoričar >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „Balkanskog Menhetna”, rođendan dojučerašnje „Balkanske spavaonice” smešta znatno ranije u istoriju. Neki Petar Kokotović, zemljoradnik, na Tošinom bunaru, otvorio je kafanu i nazvao je „Novi Beograd”. Bilo je to 1924.
„Leva”, oslobodilačka tradicija, koja je uobrazila da svet počinje s njom pa je za datum početka izgradnje Novog Beograda uzela 1948, ne bi bila na gubitku ni da je imenovanje kafane prihvatilo kao datum, jer navedeni Kokotović bio je napredni seljak, prvi predsednik Narodnooslobodilačkog odbora u Novom naselju i Bežaniji, kako se to tada zvalo.
Ozbiljna istorija nas uči da je izgradnja naselja počela 1938. godine kad je Opština grada Beograda sklopila s danskim firmama „Hojgar i Šulc” i „Kampsaks” iz Kopenhagena ugovor O. Br. 2058/38 za izgradnju Novog Beograda. Radove je vodio inženjer Branivoje Nešić. I pre i za vreme okupacije. Ali, istorija počinje s pobednicima, pa se Nešiću sudilo kao saradniku okupatora. Spasilo ga to je što je spasao neke ilegalce, ali je uz oslobađajuću presudu izrečena presuda o konfiskaciji danskog bagera „sidhaven”, koji je, potom, preimenovan u „kolubara”.
Šta smo, dakle, imali? Prvo, prilagođavanje istorije potrebama pobednika. Drugo, proganjanje ljudi koji su radili svoj posao. Treće, preimenovanja kao ritualni čin trijumfa. I četvrto, ne prepoznajete li u prethodnim iskazima, makar u tragovima, grozničavu ovodnevnu izbornu bitku za grad Beograd, koja je po intenzitetu gotovo jača od žestine izborne bitke za srpski parlament.
Nije teško objasniti zašto je tako, ako se samo zaviri u budžet glavnog grada i ukalkulišu se dobici od vladanja najvećim infrastrukturnim sistemom u Srbiji, u kome je, pride, koncentrisana medijska moć i mogućnost upravljanja kulturnim tokovima Srbije.
Ovi, samo uslovno rečeno, lokalni izbori, nisu opterećeni teškom hipotekom Kosova, niti snovima Havijera Solane, pa mi se čini da nekako bolje odslikavaju prirodu društvenih odnosa u Srbiji, samim tim što su teme koje se pokreću bliže ljudima i njihovim svakodnevnom potrebama, kao što verujem da je to slučaj u Leskovcu ili Subotici.
Dok jedni veruju da je oporavak Beograda počeo njihovom vlašću, drugi tvrde da ovi što već osam godina upravljaju glavnim gradom ništa nisu uradili, osim da su se nakrali. Prvi iznose podatak da su nasledili 300 autobusa, opasnijih po život no što su bili podobni za prevoz, a danas u Beogradu ima 1.400 vozila gradskog prevoza, drugi obilaze saobraćajnice čija izgradnja kasni mesecima. Ovi što su na vlasti otvoriće ovih dana tri dečja obdaništa, a ovi što bi da dođu na vlast tvrde da je to tek marketinški trik i da ništa ozbiljno nije rađeno na problemu smeštaja dece. Jedni počinju, koliko danas, da grade most preko Ade, a drugi tvrde da je skandal da za sedam, osam godina nije započeta izgradnja mostova u Beogradu. I da se za ovaj pomenuti bacaju pare kroz prozor, jer su za oko 120 miliona evra mogla da se izgrade dva mosta. Oponenti na to kažu da taj most i jeste dvomost, širine od 45 metara, sa šest automobilskih traka, dve železničke trake, i trakama za pešake i bicikliste.
Parlamentarni izbori odraziće frustracije teškog bremena nerešenog pitanja državnog suvereniteta i odsustva ubedljivog koncepta oko evropskih integracija, a lokalni izbori će, ako budemo umeli da čitamo rezultate, pokazati da li građani osećaju promenu u kvalitetu sopstvenog života.
Moguće je da ćemo na tim različitim nivoima vlasti imati različitu vlast, što nije loša kočnica za onu vrstu pobednika koji misli da je izborna pobeda dovoljna za menjanje istorije.
Glavni urednik nedeljnika „Vreme”
Dragoljub Žarković
[objavljeno: 11/04/2008]
