Izvor: Politika, 26.Jan.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Antička drama na Andrićevom vencu
Bojeći se da izgubi i drugu ljubav svog života, velika glumica Nevenka Urbanova je legla u krevet i čekala – smrt
Tako je sve lepo krenulo u novembru prošle godine da niko nije ni pomišljao da će nova 2007. godina za slikara Dimitrija – Diška Marića početi gubitkom najdraže osobe. Na Dan Narodnog pozorišta, 22. novembra, u nacionalnom teatru je predstavljeno fototipsko prošireno izdanje memoarske knjige velike glumice Nevenke Urbanove. "Želju da Narodno pozorište >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bude izdavač sa velikim zadovoljstvom sam prihvatila. Tako sam posle četrdeset sedam godina ponovo u svojoj kući", napisala je Urbanova u obnovljenom izdanju knjige "Svici koji slovima svetle".
– Srećan sam što joj je Narodno pozorište to priredilo. Doživela je satisfakciju posle toliko godina, jer njen život je bio pozorište. Ona je bila radosna što se na taj način, ponovnim izdavanjem knjige, vraća na scenu nacionalnog teatra koji je svojevoljno napustila 1959. godine, posle nanetih joj uvreda. Dejan Savić, upravnik pozorišta, pročitao je pozdravni telegram, kako je rekao, naše velike i najstarije žive glumice. Ponosim se reagovanjem publike tog dana koja je posle tih upravnikovih reči horski uzvikivala: "I naša najveća živa glumica" – govori Diško Marić, koji je sa Nevenkom Urbanovom proveo pedeset i dve godine zajedničkog života. Nepunih mesec dana posle tog krunisanja karijere Nevenke Urbanove, počele su da se događaju nevolje. Tražeći lekove za pozorišnu divu, Diško se obreo i na Banjici, u Ulici Neznanog junaka. Potrčao je za autobusom i, posle sudara sa mladićem koji je izlazio iz vozila na stanici, pao je na beton i zadobio ozlede. Glava mu je bila sva u krvi. Došao je u stan na Andrićevom vencu 8 i tu zatekao veliku glumicu takođe sa krvavom glavom. Prolazeći pored stočića, ona se saplela i glavom udarila u njegovu ivicu. "Nema veze", rekla je, "ionako svaki čas padam kao kaskader Bata Kameni".
Tu je već ovaj beogradski Epikurov vrt, u onom izvornom smislu od pre 2.300 godina, a ne po onom iskrivljenom tumačenju da se živi da bi se raskalašno uživalo, počeo da se cepa po šavovima. Jer, garsonjera od četrdesetak kvadrata Nevenke Urbanove na Andrićevom vencu 8 bilo je mesto jednostavnog života, skromnosti, oaza prijateljstva i odanosti, mesto gde telesni i mentalni bol nisu imali šta tu da traže, stecište begunaca iz javnog života i sklonište od svake mržnje.
Devedesetosmogodišnja glumica, za koju je jedan lekar rekao da ima skelet kao ornament, na čudan način se brzo oporavljala od povrede. Kad je bliskom prijatelju opisivala kako joj modrica na glavi brzo nestaje, on joj je, u šali, rekao da o tome nikome ne govori, jer bar ona bi trebalo da zna kako su u srednjem veku završavale žene sa takvim osobinama.
Desetak dana pred Novu godinu Dišku Mariću su počeli bolovi da razdiru grudi. Ulazak lekara Hitne pomoći u stan velike glumice je označio početak drame. Slikara su morali da smeste na kliniku, jer je već bio u predinfarktnom stanju.
– Nevenka je bila u velikoj brizi, bez obzira što sam joj se svakodnevno javljao telefonom. Bojala se da se više neću vratiti u stan na Andrićevom vencu, iako je pored nje stalno bila moja sestra Svetlana – kaže Diško.
Po svemu sudeći, strah da će posle Duška ostati i bez Diška doprineo je da naša velika glumica donese konačnu odluku – da joj više nije do života i da sebi neće dozvoliti još jedan gubitak najdraže osobe. Jer, Nevenka Urbanova je još na početku karijere, tridesetih godina, u Parizu upoznala svog supruga, vajara Dušana Jovanovića, sina dvorskog fotografa Milana Jovanovića i sinovca čuvenog slikara Paje Jovanovića. Nosila je za njega iz Beograda pismo vajara Riste Stijovića. Bili su u braku od 1933. do 1945. godine kada je Duško posle duže bolesti preminuo.
(Sutra: Odlučila da umre)
Ferid Mujezinović
[objavljeno: 26.01.2007.]
