Izvor: Politika, 25.Feb.2009, 01:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ankin vek

Najstarija stanovnica Savskog venca danas proslavlja stoti rođendan. – Čak joj i sećanja blede, ali joj naviru slike iz detinjstva i sitnice koje su joj život obeležile

Ceo vek je prevalila. Najstarija je stanovnica opštine Savski venac, i među najvremešnijim Beograđankama. Anka Vlaški danas puni sto godina. Povijenih leđa, sa maramom na glavi i zamišljenim, ali milim pogledom posmatrala je svećice na torti. Sećanja kao da su joj odlutala u detinjstvo. Te slike, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kako godine odmiču, postaju joj sve življe.

Seća se ponekog krupnog događaja, ali više životnih sitnica. Drhtavim glasom oživljava detalje. A prošla je toliko toga.

– Nije bilo lako. Za vreme Drugog svetskog rata skupljala sam kesten po kesten da bih napravila nekakvo jelo. Mnogo šta me je bolelo, ali uspela sam da istrpim. Ni nadala se nisam da ću napuniti sto godina – polako i tiho, umornim glasom izgovorila je Anka, rođena davne 1909. godine u pobožnoj slovačkoj porodici Lukač u Iloku, nadomak Vukovara.

Njen otac je prodavao primerke Svetog pisma i tako zaradio penziju Biblijskog društva. Anka je krenula sasvim drugim putem. Pridružila se komunistima još pre rata.

Za Nikolu Vlaškog udala se iz ljubavi i sa njim se preselila u Beograd. On je bio obućar, radio je u radionici „Lero” u Sremskoj ulici, bio je komunista. Zajedno sa Ankom 1936. godine uhapšen je zbog organizovanja štrajka fabrike „Borovo” i borbe za socijalnu pravdu.

– Sećam se kako sam svakog dana iz zatvora išao u školu. Pamtim i da su istražitelji majci stavljali olovke među prste šake i stezali ih u nameri da je nateraju da oda saučesnike u organizovanju štrajka. Bila je borbena tada, isto kao što se i danas svakog dana bori da dočeka novo jutro – kaže njen osamdesetjednogodišnji sin Jovan, koji se u skromnom domu u Durmitorskoj ulici već deceniju stara o majci i pravi joj društvo.

Ankinog muža zarobili su Nemci za vreme okupacije 1942. godine. Tada mu se izgubio svaki trag. U surovom svetu ona je ostala sama sa dvoje dece. Nastavila je da se bavi politikom. Posle rata, bila je sekretar komiteta u Šidu, radila je i u Domu sindikata u Vukovaru, u trgovinskom preduzeću. Kao penzioner ima četiri decenije staža. Bila je, kažu, dobra domaćica.

– Njenog pasulja i testa čovek nije mogao nikad da se najede i da mu je dosta – rekao je Jovan.

Bila je svedok i Prvog svetskog rata. Pamti, kaže, da se 1914. godine na dan kada je u Sarajevu ubijen austrougarski prestolonaslednik Franc Ferdinand sa majkom i sestrom zatekla na mostu reke Miljacke.

U poslednje vreme ni televizor ne gleda, novosti je ne zanimaju, a i osećanja blede. Njeni bližnji ne žele da je bilo šta potrese. S vremena na vreme pogleda u pravcu prozora i upita da li pada kiša ili sneg, čak i kada je dan sunčan. Vid je polako izdaje. Bez pomoći ne može da se kreće.

Predstavnici opštine Savski venac nisu zaboravili rođendan svoje stanovnice.

– Hvala vam za cveće. Uvek me obraduje. Želim da vam Bog i Isus Hrist podare sve za šta maknete prstom, ali dajte i siromašnima – rekla je Anka gostima opštinarima koji su je juče posetili, doneli joj poklon i tortu.

To je, prema rečima njenog sina, bio prvi put u životu da je Anka Vlaški spomenula i Boga i Isusa Hrista.

I. Ješić

[objavljeno: 25/02/2009]

Nastavak na Politika...