Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 08.Apr.2018, 05:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija i bela kuga
Od 1953. godine u Srbiji se rađa manje dece nego što je potrebno za prostu reprodukciju a to je 2,1 dete po ženi u fertilnom (plodnom) periodu. Ipak broj stanovnika nam je rastao do druge polovine osamdesetih godina dvadesetog veka jer smo na osnovu visokog nataliteta iz prethodnog perioda pad rađanja ispod stope održanja proste reprodukcije dočekali sa velikim brojem mladih ljudi. Kada je nacija mlada samim time je nizak i mortalitet, odnosno sklapa se veliki broj brakova pa i ako parovi >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << imaju samo jedno ili dvoje dece neko vreme dolazi do rasta broja stanovnika.
Do sredine osamdesetih godina prošlog veka iscrpeli smo taj biološki rezervoar. I da nije bilo raspada Jugoslavije i ratova otpočeo bi opadanje broja stanovnika. S obzirom da se pomenuto desilo a bilo je propraćeno kulminacijom ekonomske krize i samim time drastičnim padom standarda, izumiranje je postalo još intenzivnije. I ne samo to, došlo je do procesa koji su u narednom periodu, tj. onome u kome sada živimo, stvari učinili još znatno gorim. Velik broj mladih se iseljavao i oni su samim time rađali decu i punili penzione fondove u inostranstvu dok su njihovi roditelji ostali da primaju penzije i umiru u Srbiji.
Tako smo došli do zastrašujućeg stanja da nas godišnje umre oko 110 a rodi se oko 65 hiljada. Pri tome još masovno ne umiru velike tzv. bejbi bum generacije iz posleratnog perioda. Posle velikih ratova dolazi do snažnog skoka nataliteta. To je prirodna reakcija ljudi na demografske gubitke koje su doživeli. U skladu sa tim gotov sve evropske zemlje su desetak godina počevši sa 1945. imale natalitetski uzlet. Tada se u Srbiji bez Kosova godišnje rađalo oko 160 hiljada beba. Dovoljno je taj podatak uporediti sa današnjim stanjem pa da shvatimo da će već za 5-6 godina razlika između broja rođenih i umrlih u Srbiji biti znatno veća nego danas.
Tako će biti čak i ako demografske stimulativne mere koje je usvojila vlada uspeju. Kamoli da ih nije bilo. Srećom, one su usvojene. Štaviše, država je njihovu primernu shvatila kao prioritet. Da ne bi ostale mrtvo slovo na papiru odmah je formirano i tzv. radno telo, Savet predsednika republike za podsticaj rađanja, koje će se baviti praćenjem i podsticanjem njihove primerene. Srbija je konačno shvatila da moramo aktivno i posvećeno da se bori protiv bele kuge.
Nikada nije kasno za to. Ali ipak jeste kasno da bismo izbegli veliku demografsku štetu. Sada se sam borimo da ona bude manja i da naša nacija opstane. Da mere nisu usvojene već do kraja 21. veka stanovništvo Srbije bi spalo na oko 2 miliona. Ovako imamo realne šanse da posle nekog vremena dođemo do odnosa između umiranja i rađana koji će omogućiti demografsku stabilizaciju i samim time da nas početkom sledećeg veka bude 5 ili više miliona. No, malo je verovatno da možemo da postignemo drastično više. A ne zaboravimo sada nas ima oko 7 miliona dok nas je na istom prostoru pre dvadeset godina bilo 8 miliona.
To što nam se dešava danak je decenijske nebrige. Kod nas vrlo često gašenje požara počinje kada pola ulice izgori a ne kada se on detektuje. Tako su mnoge države, od Grčke do Rusije, počele da primenjuju mere podsticaja nataliteta još sedamdesetih godina, kada je bilo jasno da sledi pad nataliteta. Tadašnja članica SSSR – Ruska sovjetska socijalistička federacija – tokom sedamdesetih i osamdesetih postigla je značajne rezultate materijalnim podsticajima rađanja. Grčka takođe.
Druga strana medalje je kolaps koji je u svakom pogledu nastupio u Rusiji posle propasti SSSR i trajao dok ga Putin nije prekinuo. No, pričamo o tome da Srbija nije obraćala pažnju na demografske negativne trendove i pre ekonomskog pada i haosa sa kraja dvadesetog veka. I to bez obzira što je na našem jugu, Kosovu i Metohiji, dolazilo do prave plime rađanja među Albancima.
Ignorisali smo rađanje problema još sredinom pedesetih godina 20. veka kao i njegovo dalje generisanje u narednim decenijama, i suočili smo se sa demografskim šokom. Sada smo se konačno pokrenuli kako bismo opstali. Uverena sam da ćemo u tome uspeti, ali jednu star moramo da shvatimo: ove mere ne mogu da budu samo državne. Svi moramo da radimo na stvaranju pogodne društvene atmosfere za rađanje. Od širenja svesti o značaju povećanja nataliteta do podsticanja, pre svega sopstvenim delima, pozitivnog odnosa prema trudnicama i porodicama sa više dece. Setimo se svi toga kada sledeći put vidimo trudnicu u javnom prevozu. Za početak najmanje što možemo da učinimo je da joj ustupimo mesto kao i da imamo više razumevanja za naše komšije sa više dece!
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
