Izvor: Blic, 03.Maj.2009, 02:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Život pored autoputa broj 3

Zoran Tasić iz Surdulice i njegov brat Dobri došli su na rad u nemački grad Ašafenburg decembra 2007. godine. U Surdulici su ostavili porodične kuće i komad zemljišta koji su dobili od kompanije „Simpo" u zamenu za duplo veći plac u selu Topli Do, dok je „Simpo" njihovu zemlju prodao „Koka-Koli" za punjenje mineralne vode „vlasinska rosa". Njih dvojica sada rade na nemačkom gradilištu, grade i betoniraju, dok se za to vreme iz bušotina na livadama njihovog imanja >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << pune flaše „rose".

Nakon što im je država objasnila da je zemljište u obližnjem selu najbolje što su mogli da dobiju jer su, po zakonu, vlasnici samo zemlje a ne i vode koja izvire iz vlasinskih dubina, oni su odlučili da sreću potraže u Nemačkoj. Zadovoljni su uslovima rada, mesečnom platom od oko 1.500 evra i pristojnom starom kućom uz gradilište, u kojoj spavaju.

„Problemi" sa vodom

Prethodne godine radili su na mostovima autoputa broj 3 koji vodi prema Vircburgu i dalje kroz Bavarsku i Austriju prema Srbiji. Autoput je završen u periodu kad su se njih dvojica rodili, od 1957. do 1961. Mostovi koji su tada izgrađeni, iako neoštećeni, sada su zamenjeni novim i dugotrajnijim. A Zoran i Dobri su delimično zaslužni za to.

I poslovni centar na čijoj izgradnji sada rade nalazi se u blizini istog autoputa kojim prolaze, između ostalih, i automobili hrvatskih, bosanskohercegovačkih i srpskih registracija. Srbija je tamo daleko na jugoistoku. Tamo je njihova Surdulica, ispod Vlasine gde žive ostali članovi porodice Tasić, koji i sami ponekad piju „Koka-Kolinu", industrijski flaširanu vodu sa sopstvenog imanja. Da situacija bude interesantnija, na imanju Tasića, u međuvremenu, napravljene su nove bušotine, i to na delu zemljišta koji nije ustupljen nikom, ali Tasiće više niko ništa i ne pita. Samo su došli, ogradili plac i postavili mašine, kažu.

Ašafenburg je gradić nešto veći od Surdulice, takođe ispod brda, u blizini autoputa koji prolazi i kroz Srbiju, pored Vlasotinca i Surdulice, sve do Makedonije i Grčke. I u Ašafenburgu živi porodica na čijem je imanju, u blizini grada, izgrađena fabrika za eksploataciju vode. Vlasnici, članovi porodice Feler, međutim, ne moraju da rade na „baušteli", već slobodno ulažu u obrazovanje jer im njihov svakodnevni prihod od zagarantovanog procenta vode koja se flašira s njihove zemlje omogućava lagodan život.

Nebojša Stojković je takođe radio na mostovima prošle godine, a onda na izgradnji poslovnog centra u Frankfurtu. Obradovao se početkom prošlog februara povratku u Ašafenburg jer mu se sviđa grad i neobična bavarska urednost.

Ali pre nekoliko dana imao je nesreću. Radeći na cirkularu zaneo se i prstima desne ruke zakačio sečivo. Baš onim prstima kojima se krsti. Posle hitne intervencije na klinici u predgrađu Hosbah, prsti su ušiveni i ostali su na njegovoj šaci. Danima je strepeo od moguće infekcije duboke rane i opasnosti amputiranja. Srećan što će ipak moći da koristi svoja tri prsta, otići će kući u Vlasotince, da obiđe porodicu.

– Baš sam malerozan. Mnogo mi se sviđa i gradilište i smeštaj i ekipa s kojom radim, a naročito Ašafenburg. Naučio sam ponešto da kažem na nemačkom i koristim to u svakoj prilici. Omiljena reč mi je „entšuldigung" (izvinite) – kaže on.

Nebojša je, kaže, za to vreme koliko je u Nemačkoj, uspeo da iskoristi nedelju i praznike i upozna obalu Majne i bajkovito uređena mesta oko Ašafenburga: Glatbah, Hosbach, Goldbah... Čak i veliki srednjovekovni dvorac u kom je sredinom XVIII veka živeo kralj Bavarske Ludvig I. Mada su ga neki naši ljudi opominjali da tamo ne ide „jer se tamo skupljaju Hrvati", što njemu, kako kaže, nikako nije jasno, jer bar njih razume.

Priroda kao kod kuće

– Najviše me oduševljavaju čiste i doterane ulice, obrađene baštice oko kuća i zgrada. Čudno mi je kad vidim nekog da metlom detaljno briše trotoar na kom ja ne vidim ni mrvicu. Priroda je ovde ista kao u mom kraju oko Vlasotinca, ali je civilizacija drugačija – dodaje on.

Dragan Jordanović i Andreja Dojčinović su tandem na gradilištu. Zidaju i uvek ćute. Dragan je iz Niša, a Andrija iz Surdulice. Mesecima ne viđaju svoje ukućane, da bi mogli, kako kažu, da žive kao ljudi.

– Razdvojeni smo od porodica i kad radimo na gradilištu negde u Srbiji. Tako da dođemo na isto – kažu.

Slaviša Kocić je radio kao tesar na mostovima i ponekad menjao kraniste. Na niškom Narodnom univerzitetu dobio je dozvolu za upravljanje kranom što mu olakšava rad na terenu i omogućava bolje plaćen radni sat. Kaže da je njegovo Vlasotince lepo samo leti, na plaži uz vodu reke Vlasine. Ali su plaže ipak lepše i uređenije ovde, na Majni.

Nikola Petrović i Danijel Janković su pomoćni majstori. Obojica su učili majstorski zanat uz svoje očeve. Danijel je prošle godine bio u Americi, u Ričmondu i radio kao spasilac na plaži, a zatim s jednim našim majstorom pravio podove i ormare. Nikola se teško oprostio od svojih drugara u Surdulici, s kojima je pre deset godina kao desetogodišnjak preživeo bombardovanje.

Surdulica je 1999. godine pogođena iz natovskih aviona sa 11 projektila, pri tom je oštećeno 300 kuća, poginulo je dvadesetoro ljudi, od toga dvanaestoro dece. „Greškom, jer tehnologija nije savršena i nikada neće biti", objasnio je to NATO.

I u Ašafenburgu još uvek ima ljudi koji pamte surovo bombardovanje 1945. godine kada je stradalo mnogo civila, žena i dece. Tehnologija nije savršena i nije nikada bila.

Slobodan Milošević najvredniji

Najvredniji majstor na gradilištu je, svi se slažu, Slobodan Milošević. Zbog svog imena i prezimena često je tema šala, naročito zbog toga što vrlo retko ide u Srbiju, jer mora da radi za bezbrižan život četiri ćerke.

– A što nisi otišao iz Srbije za vreme Miloševića, nego za vladavine Tadića – zadirkuju ga.

Nastavak na Blic...