Izvor: Politika, 26.Sep.2011, 00:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vukovi od slame
Teško se može verovati da će sveži uhapšenici iz jedinice znati više o politici od Legije, Gumara ili Zvekija
Da li je to uopšte bila pobuna? Izgleda da nije. Kad se 11. novembra 2001. digla iz Kule i zauzela autoput, Jedinica (JSO) izvela je delimično uspešan državni udar.
Izvela jeste, ali ga nije dovršila, iako su narednici i kaplari na njenom čelu bili sigurni da je sve gotovo: Srbija je premrla >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << od straha, a premijer Đinđić je otišao na noge Gumaru, kako bi smirio bandu.
Ministar Dule Mihajlović beše pre toga rekao premijeru da u Srbiji nema sile koja tim junacima bilo šta može. Imao je poverenje u „gospodina Legiju”, a ovaj je, kao penzioner jurio po Beogradu i okolini zaštićen karavanom džipova sa desetak siledžijskih posada.
Deset godina posle, neko se setio da pohapsi oficire jedinice, koji su inače i posle puča bili sortirani na dobrim mestima: ja l’ žandari, ja l’ sajovci i tome vrlo slično.
Neki od njih oprobali su se u duhovitosti u doba kad ih je posle puča na autoputu posetio premijer u kulskom vučjem brlogu. Čovek koji mu je predao raport, Vladimir Potić, imao je iznad desnog džepa lažno ime (M. Batić). Čak je i Dule sa Povlena mogao da zapazi svoje prezime na džepu drugog šegadžije iz Kule. Ali on nije podneo ostavku, iako su je pučisti tražili. Navodno je papir, koji je kooperativni Mihajlović potpisao, pocepao Čeda Jovanović, i bacio u jendek.
E, sad, to je istorija, ali ne sasvim završena. Po anegdotskom stereotipu, takve stvari ispisuju pobednici, a u Srbiji se nikada ne može znati ko su oni. Uglavnom, izvršna vlast je sa krupnim zakašnjenjem u poimanju suštine puča počela da hapsi istaknute pripadnike jedinice, ako su njene ikone zbog teških zločina već osuđene i nalaze se na mestima pogodnim za dugo robijanje.
Moguće je da tužilaštvo i sudovi urade svoje i danas, pod uslovom, naravno, da se konačno krene sa nečim što je valjalo uraditi na samom početku: sa rasvetljavanjem „političke pozadine” pobune, puča, kako hoćete, i ubistva premijera Đinđića.
Da nije bilo takve pozadine (jako loša sintagma), ne bi bilo ni puča ni ubistva. Ideja o „političkoj pozadini” je nesrećna formulacija, naprosto jer nije reč o pozadini nego o frontu, i nije reč o politici iz koje se rađa nasilje nego o politici kao pučističkom nasilju par ekselans.
Ništa od toga nije se moglo začeti u jedinici, pa ni kod radnika koji su ovih dana pohapšeni. Kako su se oni u međuvremenu našli i opstali u elitnim policijskim jedinicama, pitanje je i za Mihajlovića i Dačića, jer jedinica beše raspuštena kao zmijsko gnezdo kriminala i eskadrona smrti, uz obećanje da će posao u državi dobiti samo oni koji nemaju tamne mrlje u svojim biografijama.
Ali to je ona klasična nedoumica oko dobrog odabira u „organima” koji inače postoje zbog budnosti i bezbednosti. Dakle, ili se Dule malo uspavao i spremao za književni poduhvat o Povlenu, maglama i vidicima, ili je morao da prižmuri pred silom koja ga je opasno prepala. Ili mu je Jočić sve ispremetao!
Svejedno. Od nečega se moralo početi. Nije dobro što se čekao iskaz dvojice Zemunaca, koji su se pre izvesnog vremena vratili u Srbiju posle međusobnog ukoljičkogdvoboja. Nije moguće, nije verovatno da Simović i Kalinić više znaju o srpskoj politici iz vremena kulskog puča i atentata na premijera od ljudi koji su politiku vodili.
Nije moguće, ali prividno je tako. Simović je odvalio jedan nadimak, i mnogi su u „Ćokiju” prepoznali Nebojšu Čovića. Čovek se zaista našao na velikim mukama, izložen malo medijskom, malo čaršijskom razapinjanju, uplašen za svoju bezbednost. Javno optužen bez motiva i osuđen bez dokaza i nasuprot zdravoj pameti.
Teško se može verovati da će sveži uhapšenici iz jedinice znati više o politici od Legije, Gumara ili Zvekija. Ni oni nisu imali razloga da ćute o svojim gospodarima, a ipak su ćutali. Ko su u stvari njihove gazde?
Neko je već objavio listu važnih ljudi, više iz vlasti, iz policije i vojske, a nešto manje iz opozicije, koji su znali za pobunu pa su sve to podržali. Neki iz potaje, a bilo je i javnih pohvala sa najvišeg mesta. Predsednik ondašnje savezne države puč protiv vlasti u najvećem delu iste države proglasio je benignim štrajkom, uz trivijalna poređenja sa drugim trudbeničkim delatnostima.
U njegovu korist je lane potpisivana peticija, ne bi li čovek bio izuzet od eventualne sile zakona, i običnog građanskog iskaza o motivima da podrži puč. I da vidite, to deluje!
Moguće je dakle, da pobuna, kao i sve drugo što se rodilo u najgorem delu srpske istorije, zauvek potone u mrak i zaborav. I jedna i druga pogodnost su svuda oko nas.
Ljubodrag Stojadinović
objavljeno: 26/092011
