Izvor: Glas javnosti, 12.Jul.2009, 05:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Težak leba, još teža motika
- Ko nikada nije zašao u njivu taj i ne zna koja je muka biti seljak, obrađivati imanje. Gledaš u nebo, svaki dan kako svane. ‘Oće li suša ili će kiša. Koja će cena biti, koliko čega da poseješ, da li ćeš na vreme da pripremiš zemljište... I na kraju, kada sve sabereš, ni ti, ni ono što si proizveo - nikome ne treba! Bolje onda da njive prodam. Ovim rečima je Žikica M, zemljoradnik iz okoline Beograda, objašnjavao potencijalnom kupcu svoje dedovine, smeštene uz >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << autoput, zašto se odlučio na prodaju.
Srpski seljak nekad je bio gazda, domaćin. Danas je štrajkač koji svoje proizvode baca nasred ulice, ne bi li na taj način pokazao da je - obezvređen. A neko je jednom rekao da rekao da je Srbija toliko plodna da može da hrani 50 miliona ljudi....
Činjenice
Svake godine u Srbiji ostane ne posejano oko 300.000 hektara obradive površine. Ako bismo pričali samo o pšenici, to bi bio rod od preko milion tona, što bi u parama vredelo, potencijalno, oko 400 miliona dolara! Ali...
Domaće agrarno tržište nije uređeno. Najveći deo prometa se obavlja preko sivog tržišta, koje i državi i seljaku uskraćuje prihode. Drugi problem je što na svetskom tržištu nismo konkurentni. Primera radi, jedan poljoprivrednik u Nemačkoj proizvodi hrane za 46 ljudi, dok naš samo za šest. Opet, s druge strane, u Evropskoj uniji poljoprivreda se stimuliše po stanovniku sa 137 evra, a kod nas samo sa 30, što samo po sebi govori da od naše konkurentnosti, bar zasad, nema ništa.
Oko 70 odsto ukupne teritorije Srbije čini poljoprivredno zemljište, tačnije, površina poljoprivrednog zemljišta obuhvata 5.734.000 hektara, od čega je 4.867.000 čisto obradivo. Preovlađuju porodična gazdinstvo i privatna svojina, koja su isparcelisana, pa samim tim imaju i mnogo niži stepen komercijalizacije u odnosu na evropske farme. Zemljište se obrađuje sa 425.000 dvoosovinskih traktora, 261.000 jednoosovinskih, 25.000 kombajna i više od tri miliona priključnih mašina. Saobraćajna infrastruktura je gotovo nerazvijena, a poljoprivredne mašine i oprema su zastarele. Tako, prosečna starost traktora je 12 godina, a kombajna 15.
Država
Sistem za navodnjavanje instaliran je na 180.000 hektara, ali se navodnjava svega 30.000 - 40.000 hektara, što predstavlja manje od jedan odsto oranica. Većih ulaganja u sistem navodnjavanja u Srbiji nije bilo poslednjih 15 godina, tako da starost opreme oko 25 godina. Zbog ovako malog procenta navodnjavanja nisu iskorišćene mogućnosti veće proizvodnje šećerne repe, suncokreta, soje, povrća i stočnih krmiva.
Ako je suditi po onome što piše u „Strategiji razvoja poljoprivrede Srbije“, dokumentu koji je vlada usvojila 2005. godine, srpski seljak je prepušten sam sebi, ili u najbolju ruku nekoj višoj sili, jer u dokumentu doslovce stoji napisano: Poljoprivredni proizvođač postaje preduzetnik i njegov profit ili gubitak će zavisiti od mudrosti njegovih sopstvenih odluka“.
Država, dalje se navodi, neće davati savete šta će proizvođači sejati i čime će se baviti. I kaže se još da će „konačan rezultat proizvodnje i trgovine biti zbir svih pojedinačnih odluka proizvođača i trgovaca koji čine poljoprivredu Srbije“. Drugim rečima, sam sejao sam žnjao, ali bukvalno.
Kako te stvari rešavaju u zemljama Evropske Unije? Celokupna poljoprivreda je planska: usklađuje se obim proizvodnje sa obimom potrošnje. Subvencijama se štiti kupovna moć poljoprivrednika, bilo da je reč o podsticajima određene proizvodnje ili davanjima po hektaru. Osnovni pokretač proizvodnje je, naravno, potrošnja. Slobodnog tržišta u okviru EU nema. Svi viškovi poljoprivrednih proizvoda koji se pretvaraju u hranu se plasiraju izvan EU uz, velike stimulacije izvoza. Kada takva roba dođe na našu granicu, ona unapred nema konkurenciju. S druge strane, za poljoprivredu vezana i druga grana a to je stočarstvo. Ili obrnuto. Da je stočarstvo razvijeno, deo biljnih proizvoda (kukuruz, pšenica) bi završio kao stočna hrana. U tom slučaju cene mesa i drugi proizvoda stočarstva bili bi pristupačniji našim građanima, a procene su da se moglo šta probrati i za izvoz.
Tržište
Ali, i kada bi došli do momenta kada bi smo imali robu (meso, žito itd.) za izvoz, pitanje je gde bi smo je izvozili? Većina stručnjaka iz ove oblasti smatra da o ozbiljnom izvozu nema ni reči dok ne dobijemo agencije za promociju i pronalaženje novih tržišta za srpske poljoprivredne proizvode.
Isti stručnjaci smatraju da trebalo napraviti listu nacionalnih proizvoda, koje bi se zaštitili kao brend. Takvi brendovi se onda mogu štiti i carinama i van carinskim merama i posle ulaska u EU. Među takve proizvode, tvrde oni, sigurno može spadati i pšenica visokog kvaliteta (iz određenih regiona) ili proizvodi od nje. Ovde, naravno, postoje neki ograničavajući faktori, kao što je činjenica da je proizvodnja pšenice u Srbiji nestabilna, kako po površinama tako i po prinosu.
Većina državnih službenika koja se bave poljoprivredom, kao granom privrede u svojim kabinetima, sve nedaće koje imaju srpski seljaci imaju da pripišu ratovima i tranziciji, iako priznaju da ni jedna druga privredna grana u Srbiji ne učestvuje toliko u bruto društvenom dohotku kao poljoprivreda. Ali, ako se uskoro nešto ne popravi, sva je prilika da će Srbija, opevana u pesmama kao zemlja seljaka na brdovitom Balkanu, ostati bez istih, jer je samo ove godine registrovano oko 100.000 manje poljoprivrednih gazdinstava u odnosu na prošlu godinu. Pride, treba dodati i da država duguje poljoprivrednicima oko 800 miliona dinara iz prošle godine.
