Izvor: BeautifulSerbia.info, 09.Avg.2016, 15:42   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Smederevo, tu blizu Kratak izlet

Jedna od mogućnosti za izlet, vikendom, iz Beograda, je svakako – odlazak do Smedereva. Dva grada su udaljena oko 70 kilometara, i prateći Dunav, čim prođete Boleč i Grocku, maltene ste već u smederevskom predgrađu. Tu odmah ćete videti nekoliko privlačnih restorana sa umirujućim pogledom na tromi Dunav, pa već u dolasku možete odabrati jedan u koji biste došli na popodnevni ručak – ali, tek pošto obiđete Smederevo, nikako pre toga!
Naravno, možete se ovamo sjuriti i >> Pročitaj celu vest na sajtu BeautifulSerbia.info << autoputem, pa skrenuti kod putokaza za Smederevo, ili se možda isključiti na skretanju za Požarevac, pa proći baš pored železare Smederevo, da ne kažem „Hestil“, da vidite izbliza koliko je to čudo. A sigurno ste barem jedanput prolazili noću ovom deonicom auto-puta, i sigurno ste u daljini videli kako nešto svetli zagasitom, rumenom bojom, osvetljavajući celu okolinu ovoga kompleksa.
Evo samo malo smederevske istorije, što valjda nije naodmet: u nekim godinama pređašnja znanja ponekad netragom iščile, pa je dobrodošla svaka prilika da se nešto ponovo pročita i tamo neka sporedna vijuga malo očisti od paučine.
Još u davnom trećem veku, po prvi put se pominje naselje „Aureus Mons“, ili Zlatno brdo, sa konstatacijom da je tu pogodno gajiti vinovu lozu. Istina – i Zlatno brdo, a i drugo naselje iz tog doba (Vincea – tj. Ćirilovac) nalazili su se malo zapadnije od današnjeg Smedereva. Naziv „Smederevo“ pominje se po prvi put u povelji cara Vasilija Drugog iz 1019. godine, a zatim i u hrisovulji kneza Lazara, 1381. godine, kada ga je knez poklonio manastiru Ravanici.
A zatim kreće ona „prava“ srpska istorija Smedereva, i to na velika vrata, jer 1428. godine, po odluci despota Đurđa Brankovića, počinje zidanje nove prestonice Srbije, i to baš ovde, u Smederevu. Svega tri decenije kasnije, Turci zauzimaju Smederevo, a time i srednjovekovnu Srbiju, da bi ga tek Karađorđe oslobodio, na kratko, 1805. godine. Posle šezdesetak godina Smederevo konačno dolazi „kući“, da bi u dvadesetom veku ovaj grad teško propatio u oba svetska rata.
Teško je ne pomenuti taj tragični peti jun 1941. godine, kada je došlo do eksplozije municije koju su Nemci uskladištili u smederevskoj tvrđavi i kada je stradalo više od polovine građana. Zamislite takvu tragediju – u jednom trenutku više nema pola grada i njegovih stanovnika! Eksplozija je ostavila krater prečnika pedeset metara i još desetak metara u dubinu, a procenjuje se da je tada eksplodiralo više od 400 vagona sa eksplozivom i municijom, pa je na centar Smedereva pala prava vulkanska erupcija od 4000 tona kamenja. Ukratko, od 2400 kuća – neoštećena je ostala svaka stota. Poginulo je između dve i četiri hiljade građana Smedereva, a i cele okoline, jer se sve desilo baš na pijačni dan i u blizini železničke stanice – odakle je upravo trebalo da krene voz sa više od hiljadu putnika. Pravi voz smrti, gde je, eto, toliko ljudi nastradalo i zbog jednog redovnog, uobičajenog – kašnjenja polaska.
Nedaleko od stanice nalazi se spomenik žrtvama ovog tragičnog događaja, nažalost – ižvrljan grafitima, pa čak i sa jednim nacrtanim kukastim krstom na mermernom postamentu. S obzirom da se za izgradnju spomenika, a zatim i za njihovo često renoviranje i čišćenje uvek odvaja veliki novac, nikada mi neće biti jasno zašto danas – u doba jeftinih novih tehnologija – svi ovakvi spomenici nisu opremljeni sa po jednom svetiljkom i kamerom – sa detekcijom pokreta? Pa da barem bude zabeležen svaki od tih „umetnika“, naročito ovde, gde imate potpuno bizarnu situaciju, jer, s obzirom na broj poginulih tog dana u Smederevu, teško da ima smederevskog omladinca grafitologa kome barem neko iz familije nije tog dana nastradao.
Inače, u literaturi se može naći bezbroj teorija o poreklu naziva Smedereva, od iskvarenog izgovora starorimskog naziva grada, preko kombinacije reči „smet“ i „drevo“, ili po nekoj ličnosti po imenu Smender, zatim od slovensko-grčke kombinacije „vsje“ i „medomai-medereo“ (brinuti se, čuvati…), i sve do tumačenja da su koreni u iransko-hazarskim toponimima – gde reč „Semender“ znači „krajnja vrata“.
Kad prilazite gradu, Smederevski put prelazi u Goransku ulicu, a ova u Karađorđevu, koja vas uvodi direktno u centar. Usput prolazite pored dunavskog keja, na kome su, kao i u Beogradu, načičkani brojni restorani – splavovi, a sa desne strane ćete videti i stadion FK Smederevo. Parkiranje ne bi trebalo da bude problem, osim možda radnim danom, a – naravno – ako se neki patent primio u svim srpskim gradovima – onda su to parking zone.

Čim uđete u Karađorđevu, možete odmah ostaviti kola i krenuti u šetnju, jer je ovde sve „blizu“, i sa par kilometara šetnje, možda i manje, proći ćete i centar grada i Smederevsku tvrđavu.
Prvo nailazite na Vinski grad, tj. jedan veći park ili plato, na kome se nalazi, osim nekoliko figura u kamenu, i familija drvenih burića, većeg formata. U njima su smeštene simpatične radnjice, u čijoj ponudi se nalazi – naravno – vino iz ovoga kraja, a zatim i neke suvenirske drangulije, čisto da ostavite poneki dinar – baš kao pravi turisti. Odmah iza njega otvara se pogled na glavni trg, tj. Trg republike, na čijem centralnom delu se nalazi velika fontana, natkriljena simpatičnim cvetnim lukom. I ceo trg je prošaran cvetnim žardinjerama, što daje kakvu-takvu živost velikom sivom prostoru, oivičenom sa nekoliko vremešnih zgrada – kao što su zgrade Osnovnog suda i Podunavskog okruga. U dnu trga, dominirajući celim prostorom, nalazi se visoki hram Svetog Đorđa.

Sa trga se dvema ulicama – Omladinskom i Despota Grgura može doći do železničke stanice, tj. do Smederevske tvrđave, a nekako se, na prvi pogled, naprosto nameće da bi trg i tvrđavu trebalo vezati jednom lepom pešačkom zonom. Šteta što se železnička stanica ubacila između centra i tvrđave, i što, na primer, nije izmeštena nekoliko stotina metara u smeru ka Beogradu – pa da se ceo ovaj prostor ka tvrđavi otvori i učini Smederevo još lepšim.
Crkva Svetog velikomučenika Georgija, tj. spomenuti hram Svetog Đorđa, podignut je polovinom devetnaestog veka i kažu da spada među najveće hramove izgrađene tokom toga veka u celoj Srbiji.  Crkva je visoka pedesetak metara, dugačka tridesetak i široka malo manje od dvadeset metara, pa to jasno govori o ambicijama graditelja. U raznim tekstovima o Smederevu može se naći da je smederevska crkva na Glavnom trgu građena po uzoru na manastir Manasiju, tj. njegovu crkvu Svete Trojice, što baš i nije potpuno očigledno, barem neukom turističkom oku. Na crkvi su, nažalost, u spoljašnjem, donjem delu, prisutni veliki i ružni tragovi vlage, i zaista je šteta što taj deo nije saniran i doveden u stanje primereno ovako lepoj građevini.
Iznad ulaza u crkvu nalazi se jedan kameno-mermerni ukras, koji prikazuje Sveca kako ubija aždahu, a ispod njega piše „Hramu Sv. Velikomučenika Đurđa, za spomen svome ocu Dimitriju i stričevima Risti i Nikoli. Vladimir Ljotić, konsul Srbije u Solunu, 1892. godine“ (konsul piše – baš sa „s“). A odmah ispod je uklesan još jedan tekst: „Srušena od Nemaca 1915. godine, obnovljena zauzimanjem Smed. kola sestara 1922. godine“. Sa bočne strane crkve nalazi se spomenik izginulim vojnim obveznicima u ratu 1914-1919. godine, kip srpskog vojnika naslonjenog na svoju pušku. Crkva je oslikana u periodu između dva velika rata, zahvaljujući Andreju V. Bicenku – pa tako živopis i ikone na ikonostasu i danas predstavljaju najznačajniju i najveću umetničku vrednost ovoga hrama.
Kada sa trga izađete nazad na Karađorđevu ulicu, koja na tom mestu već prelazi u Ulicu slobode, odmah ćete stići do još jedne reprezentativne smederevske zgrade – tj. do zgrade gimnazije. Smederevska gimnazija, kao ustanova, formirana je još 1871. godine, a zatim se nekoliko puta selila po gradu, da bi konačno, uz manje adaptacije nekadašnje zgrade osnovne škole, došla do stalne adrese. Zgrada je i dalje lepa, nema dileme, mada prilično „grafitirana“, i to baš sa prednje strane, odmah kod glavnog ulaza, što možda jeste donekle očekivano za gimnaziju, ali je i pored toga – ružno.
Preko puta gimnazije nalazi se mali zeleni trg, a na njemu spomenik Dositeju Obradoviću, dok desetinu metara dalje možete da vidite i Karađorđev dud – koji je istovremeno i spomenik prirode i značajno istorijsko mesto. Baš pod ovim dudom je 8. novembra 1805. godine Karađorđe primio ključeve Smederevske tvrđave od tadašnjeg turskog „gradonačelnika“, dizdara Muharema Guše. Osim ključeva, Turci su ostavili i svoje topove i municiju, pa su zauzvrat dobili priliku da dostojanstveno otplove Dunavom ka svojoj domovini. Čvornovato stablo se još dobro drži, za svojih (procenjenih) 300 godina, a ova vrsta drveta ionako ume da bude jako dugovečna. Tako jedan, skoro pa sveti, dud – u Pećkoj patrijaršiji – broji već više od sedam vekova.
Karađorđev dud je sa svih strana okružen drvenim klupama, koje su nažalost (?) „leđima“ okrenute ka drvetu, pa umesto da odmarate oči na spomeniku prirode, primorani ste da gledate okolne ružnjikave zgrade, tezge (istina – na njima se prodaje cveće) i reklamne natpise koji su uobičajeno – na latinici, ili čak i na engleskom jeziku, baš onako kako bi to Karađorđe i očekivao. Pored samog duda, u klupama uokvirenom delu platoa, nalaze se ostaci kamenog zida na kome stoji spomen ploča, izbledelih slova – pa se morate malo pomučiti da pročitate: „Ispod ovog drveta 8. novembra 1805. smederevski dizdar Muharem Guša predao je Karađorđu ključeve grada Smedereva (Skupština opštine Smederevo; novembra 1951; septembra 2003).“
Odatle, nazad, pa preko Glavnog trga – ka Smederevskoj tvrđavi. Usput prolazite pored Istorijskog zavičajnog muzeja, koji eto – nije radio (uz zahvalnost na razumevanju) baš od 29. aprila do 3. maja. Logično – šta ima muzej da radi preko praznika?
A muzej, reklo bi se, ima šta da ponudi, jer se po sajtovima može naći da su ovde izložene razne zbirke: prirodnjačka, arheološka, numizmatička, istorijska, etnološka, likovna, itd. Kad kažem sajtovi, ne mislim na sajt ovoga muzeja, jer na tabli ispred stoji veb adresa: www.mus.org.rs gde – nisam uspeo da nađem nikakav muzej. Istina, na fejsbuk stranici može se videti da muzej radi punom parom i da se ovde često priređuju interesantne izložbe. Šta da se radi: muzej – sledećeg puta!
Za kraj – smederevski dragulj, iliti Smederevska tvrđava. Nalazi se baš na mestu gde se reka Jezava uliva u Dunav. Jezava svakako ne deluje kao rečica, a u to ime govori i podatak da je dugačka skoro 50 kilometara! Narodne priče vele da je ime dobila zbog svoje naravi i stalnih poplava koje je pravila duž svog toka, pa i u Smederevu. Što bi se reklo – jezava priča!
Utvrđenje je podignuto u petnaestom veku, kada je Beograd, posle smrti Despota Stefana, trebalo vratiti Ugarskoj, pa je pod hitno valjalo izgraditi novu prestonicu. Despot Đurađ Branković odlučio se za Smederevo, a ostalo je istorija. Mesto je, očigledno, dobro izabrano što se tiče odbrambenih karakteristika – pa je tvrđava sa dve strane oivičena rekama, a sa juga i jednim veštačkim šancem u kome su nekada možda obitavali i zmajevi, kako je to već bivalo u srednjem veku. Deo tvrđave, odmah uz rečno ušće, zove se i Mali grad, dok onaj glavni i veliki deo ima i logično ime – Veliki grad. Zahvaljujući turskim napadima – 1439, 1453 i 1456. godine – može se reći da je tvrđava zaradila svoju upotrebnu dozvolu, jer bedeme niko nije uspeo da nadvlada. A kakvi su to jaki bedemi bili (i ostali) govori i podatak da debljina zidova dostiže i 4,5 metara. Sve dok, kao i cela Srbija, tvrđava nije u paketu predata turskoj vojsci. Kako otišlo, tako i došlo, pa je 1867. godine tvrđava vraćena – knezu Mihajlu Obrenoviću. Svetski ratovi su, uz zub vremena, dodatno oštetili utvrđenje, ali je sve to nekako dovedeno u pristojno stanje – pa je danas Smederevska tvrđava meta svih putnika namernika koji ovamo dođu. U Malom gradu se često održavaju kulturne manifestacije, uključujući i „Smederevsku jesen„.
Kule spoljašnjeg bedema Velikog grada baš i nisu u najboljem stanju. Jedna od njih, desno od glavnog ulaza u Veliki grad, tj. od Varoške kapije, ima veliku uspravnu pukotinu sa bočne strane, i deluje kao da će se svakog trenutka obrušiti na tlo. Zaista hrabro deluju vlasnici automobila parkiranih tačno ispod te kule! Ili imaju kompletan kasko. Unutar Velikog grada postoji jedna ogromna livada, od skoro desetak hektara površine, uz poneko drvo i ostatke starog turskog kupatila iz 15. veka, kao i stare crkve, takođe iz nekih davnih vremena.

U Mali grad se ulazi preko drvenog mosta, preko pomenutog vodenog šanca, i uz plaćenu kartu od 200 dinara. Čim uđete unutra, videćete i jednog pravog „ovna“ kakvi su se nekada koristili za nezvane upade u tvrđave, a u gradiću – u centralnom delu, nalaze se danas tribine sa stolicama i binom za pomenute kulturne manifestacije. Opet, jedina „priredba“ toga dana održavala se baš u Velikom gradu, i to koncert „Riblje čorbe“, u organizaciji Moto-asocijacije Srbije, moto-kluba Ekstrem iz Smedereva i društvanceta – „Rok pokret“ ili „Rokret“. Tako je tvrđava bila, barem tog 30. aprila, na juriš osvojena motorciklističkim brigadama i pukovima.
U Malom gradu vas čekaju i jedne baš strme stepenice, koje vas dovode do vidikovca (mada, gde god se krećete po obodu tvrđave – svuda ste na „vidikovcu“), sa lepim, ali ne naročito spektakularnim, pogledom, a zatim možete da prođete stazom kroz sve delove spoljnih zidina i da dobro osmotrite celo okruženje Smederevske tvrđave. I jedna od kula kod samog ulaza u Mali grad (Jerinina kula) takođe deluje prilično nakrivljeno – a da li je sklona padu ili ne, nije baš sasvim jasno. Uglavnom, u ovom delu tvrđave je nekada bio smešten despotov dvor, sve sa rezidencijom i palatom za prijeme, a u današnjem dvorištu utvrđenja možete videti i tablu sa crtežom nekadašnjeg izgleda Malog grada, odakle se tačno vidi gde je bila Donžon kula, gde kula „Sedmorice braće glava“, gde „Ugaona“ a gde „Krstata“ kula. Osim njih, tu su još bili i Jerinino kupatilo, pa Svečana sala za prijeme, Južna palata, kao i žitnica, kovnica novca i biblioteka. U svakom slučaju – sve što je potrebno za život kada vas opkole osvajači na par meseci.
Pošto smo sve lepo pogledali, vratili smo se istim putem nazad, preko Trga republike, do kola – a zatim skočili do još jedne lokalne zanimljivosti – vile „Zlatni breg“, tj. letnjikovca Obrenovića, na nekoliko minuta (kolima) od centra grada. Vila ima i nadimke – „Plavinac“ ili „Kraljev vinograd“, ali je, kao i smederevski muzej, bila zatvorena za posete, što i nije čudno ako se zna da je ona danas reprezentativni objekat Vlade Srbije. Svega mesec i po dana kasnije od naše posete, vila je u svojim odajama ugostila predsednika Kine, kao i predsednika, a zatim i premijera, Srbije. Posle je tu bilo i pečenja i svadbarskog kupusa, a i dobrog vina, verovatno baš iz okoline, jer je još Miloš Obrenović posadio 36 hektara vinograda na istom ovom mestu. Vila će, možda, postati muzej dinastije Obrenović, u ovom ili nekom drugom mandatu ove ili neke druge vlade Srbije, koja bude imala srca da se odrekne mesta gde se na miru može uživati u pečenju i svadbarskom kupusu, a na trošak budžeta.
Od silnih istorijskih i kulturnih znamenitosti Smedereva, kao i od (ne tako velike) šetnje, malo se i ogladnelo, pa smo svratili u jedan od onih lepih restorana, na još lepšim pozicijama, sa pogledima na Dunav. Jedan od njih se upravo tako i zove: „Pogled“. Iako relativno neugledan, barem kad se gleda sa smederevskog puta, njegova ponuda je bila sasvim u skladu sa lepotom terase na strani ka Dunavu. Naravno, kad sednete uz reku, šta ima bolje za jelo od riblje čorbe i ribljih fileta, pa nije bilo razloga za brainstorming, što kaže naš narod.
Dakle, Smederevo je tu, maltene iza ćoška, i samo vas sopstvena lenjost može sprečiti da ga (barem malo) obiđete.
Napisao: Slobodan Boba Ogrizović
The post Smederevo, tu blizu Kratak izlet first appeared on Beautiful Serbia.

Nastavak na BeautifulSerbia.info...