Izvor: BeautifulSerbia.info, 27.Apr.2011, 22:14   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ŠVRLjANjE PO RUDNIČKOM KRAJU

Piše: Slobodan Ogrizović
Za neke od najlepših izleta, i to onih jednodnevnih, ne treba vam baš ništa posebno - ne računajući automobil i benzin (dizel) i nešto malo novca - koji biste potrošili i da ste ostali kod kuće. Da se ne biste opterećivali potragom za odgovarajućim restoranom, u prtljažnik spakujte dovoljno hladnih sokova i vode, sendviče, voće i, obavezno, čokolade i - spremni ste za 'all inclusive' izlet.
Pravac - Aranđelovac! Posle par desetina kilometara autoputem ka Nišu, brzo ćete stići do skretanja za Mladenovac i Topolu. Ako planirate da obiđete Topolu i Oplenac, to vam je više nego dovoljno programa za jedan dan, ali se tim izletom ovde nećemo baviti.
Kada prolazite Mladenovačkim putem (prođete Mladenovac i idete ka Topoli), videćete pored puta veliku tablu koja vas obaveštava da je u blizini mesto gde je izdahnuo jedan od najvećih srpskih vladara, despot Stefan Lazarević, 19. jula 1427. godine. Posle par kilometara vožnje sporednim putem, dolazite do lokalnog groblja i crkve - na proplanku zvanom Glavica, kod zaseoka Crkvine (blizu Mladenovca, danas selo Stojnik) - gde ćete naći spomenik - obeležje mesta gde je preminuo Despot Stefan. Njegov biograf, Konstantin Filozof, opisao je šta je ta smrt značila i kako je izgledala tadašnjoj Srbiji: 'Kada je sa konja bio skinut, bio je u gradu (Beogradu) najedanput takav grom iznenada, strašan kakav nikada nismo čuli, od koga časa i tama bi u celom tom kraju, tako da se mislilo da je noć, koja se u zalazak sunca malo prosvetlila. A ovo je bilo u podne.'
Pošto se vratite na glavni put, nastavite vožnju i pratite put za Orašac (i Aranđelovac). U Orašcu se malo zaustavite i svratite u crkvu Vaznesenja Gospodnjeg, muzej Prvog srpskog ustanka (1804-1813.) koji je predvodio vožd Karađorđe a zatim malo prošetajte do obližnje Marićevića jaruge gde je ustanak i podignut davnog Sretenja 1804. godine.
Odatle vas svega par kilometara deli do Vrbice. Kakva sad Vrbica? E to vam je staro ime Aranđelovca, sve dok je knjaz Miloš nije prekrstio u današnji naziv, a u slavu na svetog arhanđela Gavrila.
Ovde možete ostati celoga dana - i prošetati kroz glavnu ulicu grada (što i nije neki provod), ili svratiti u čuveni, ogromni park (preko 20 hektara površine) i obližnju Bukovičku banju, a ako imate dovoljno elana - odatle možete i da se popnete do vrha Bukulje, na oko 700 metara nadmorske visine. Ukoliko niste poneli 'lanč' paket, možete ručati, naprimer, u čuvenom restoranu 'Aleksandar'.
Nedaleko od centra Aranđelovca, otprilike na samom ulasku u grad (iz pravca Topole), nalazi se pećina Risovača, pored rečice Kubršnice. Ako ste već obišli Resavsku pećinu, Ceremošnju ili Rajkovu pećinu - nemojte očekivati da ovde vidite bilo šta slično. Risovača ne poseduje ni približno lep pećinski nakit, ali su zato u njoj pronađeni brojni ostaci i fosilizovane kosti iz perioda ledenog doba (pećinski medved, pećinski lav, pećinska hijena, divlji konj, divlje goveče, džinovski jelen, runasti nosorog, mamut, bizon), kao i tragovi kulture neandertalskih lovaca - kamene i koštane alatke. Kad pročitate koje su sve životinje obitavale u ovoj pećini, skoro biste pomislili da je ovde boravio, u najmanju ruku, neki neandertalski cirkus. Fali samo fosil one veverice iz crtanog filma 'Ledeno doba' pa da svi budu tu. Pećina je otkrivena (slučajno) sredinom prošlog veka, a istraživanja su počela 1953. godine i trajala sledeće tri decenije.


Za turiste je danas otvoreno 170 metara pećine. Pretpostavlja se da u nastavku pećine postoje kanali koji vode do srca planine ili možda i izlaze pri vrhu Venčaca.
Kao i u svakoj pećini, i ovde će oko vas da lepršaju slepi miševi - i to 'potkovičari', još jedna od ugroženih ali i zaštićenih vrsta. Koliko mi je poznato (možda zbog zimskog sna pećinskog medveda) pećina 'radi' od proleća pa nadalje. Za one koji se zapute na tu stranu, a da im se ne desi da 'poljube' vrata, tj. rešetke na ulazu u pećinu (a i nekadašnji rudnik) - evo i fosilnog telefona čuvara pećine: 034-712-415.

Ako nećete da ostanete u Aranđelovcu, zaputite se pravcem ka Topoli, a iz nje nastavite pravcem ka selu Stragari (ili ka Kniću, ili ka Kraljevu) ili pravcem ka Donjoj Šatornji. Uostalom, i ako niste sigurni za pravac, malo zastanite i pitajte meštane gde ste i kuda dalje. Nema boljeg GPS-a od tog.
Uskoro ćete naići na prvi od rudničkih manastira - Nikolje Rudničko ili Sveti Nikola, iz daleke 1425. godine. Ktitor je Nikola Dorjenović, vlastelin despota Stefana. Tokom 18. i 19. veka, manastir je bio glavni duhovni i kulturni centar ovoga kraja. Godine 1803. manastir je opljačkao a onda i zapalio Smail-aga, zvani rudnički bik, kada je izgorela i manastirska škola sa 40 đaka i dva učitelja kaluđera...
U crkvi su danas očuvana tri sloja živopisa: iz vremena izgradnje crkve (delovi likova arhijereja iz Službe Agnecu), zatim iz prvih decenija 17. veka, kao i iz vremena rekonstrukcije iz 1850. godine.
Kada nastavite dalje kroz Stragare, i prođete još par kilometara, naići ćete na table koje vas usmeravaju ka ostalim manastirima. Pođite prvo do Voljavče (Sveti arhanđeli Mihailo i Gavrilo), manastira skrivenog u gustoj šumi, nekada potpuno skrivenog od većine tadašnjih puteva, a time i zaštićenog od Turaka (mada ne i potpuno, pa je i on bio više puta oštećen, a 1759. opljačkan i pritom zapaljeni konaci i vodenica). Podignut je početkom 15. veka, kažu - na temeljima stare crkve iz 11. veka. Ktitor je bio Mihailo Končinović iz Srebrenice, vlastelin despota Stefana. Sredinom 18. veka manastir je bio utočište srpske hajdučke čete, a tadašnji iguman, i ne manje hajduk bio je Teodor Tepac (Ako je povremeno učestvovao u 'tepanju' Turaka, možda je 'Tepac' nadimak?). Od 1786. iguman manastira je Hadži Ruvim (Rafailo Nikšić), jedan od najviđenijih ljudi tog vremena, veliki prosvetitelj srpskog naroda. U manastir je došao i tu se zamonašio i Georgije Đorđević (Hadži Đera), te je zahvaljujući njima dvojici manastir postao jak nacionalni i kulturni centar. Posle bekstva pred Turcima, i vremena provedenog u Remeti, vraćaju se u manastir Bogovađa, ali obojica postaju žrtve dahija, 1804. godine.
U Voljavči se često skrivao Karađorđe sa svojom družinom, a kraće vreme, tokom 1805. godine, ovde se nalazilo sedište Praviteljstvujuščeg sovjeta srpskog, prve Karađorđeve vlade, na čijem čelu se nalazio prota Mateja Nenadović. Zbog 'bespuća' u kome se Voljavča nalazila, članovi Sovjeta su nagovorili Karađorđa da rad nastave u manastiru Bogovađa. Posle Prvog, došao je i Drugi srpski ustanak, a kao tužni spomen na te dane u manastiru je sahranjena glava Tanaska rajića, Karađorđevog barjaktara. Kada prolazite kroz Stragare, možete u centru mesta videti divan spomenik Tanasku Rajiću. Jedino što je ceo plato oko spomenika pretvoren u parking za automobile...

Ikone za ikonostas uradio je u 19. veku slikar Janja Moler. Tokom proslave 200. godišnjice Prvog srpskog ustanka i formiranja Prve srpske vlade, Voljavča (sa okolinom) je dodatno uređena i zaista je divno videti ovakav manastir. Manastir gde svaka stopa odiše srpskom istorijom...
Malo dalje, lokalnim putevima, uz blagi uspon - dolazite do manastira Sv. Petke ili Petkovice. U blizini su i reka Srebrenica, a nekoliko kilometara uzvodno nalaze se i ostaci srednjevekovnog utvrđenja zvanog Kulina. Crkva je najverovatnije podignuta u drugoj polovini trinaestog veka, o čemu govori i podatak sa nadgrobne ploče pronađene pored crkve. Veruje se da je crkva bila u ruševinama od 17. veka pa sve do 1996. kada se krenulo sa obnovom, koja je inače završena pre nekih 5 godina. U knjižici o manastiru može se naći i podatak da se 'Petkovica' pominje kao crkva Sv. Nikole, u povelji svetogorskom manastiru Sv. Pantelejmona. Povelju je izdala kneginja Milica, monahinja Evgenija, sa svojim sinovima Stefanom i Vukom, u Novom Brdu 1395. godine.
U crkvi se nalazi stari sloj živopisa - u niši istočnog zida priprate - Hristovo poprsje - što ovu fresku čini, možda, najstarijom u Šumadiji. Porta manastira je predivno uređena (što je postalo suvišno navoditi za srpske manastire) a pored ulaza u manastir nalazi se pokriveno odmorište i pravi vidikovac odakle možete podmlađivati oči divnim predelima Šumadije.
I, za kraj današnje manastirske ture, obiđite još i Blagoveštenje. Po predanju, manastir potiče iz vremena vladavine kralja Dragutina, kada je i rudnička oblast ušla u sastav srpske države. U vreme despota Stefana, manastir je ponovo podignut na ruševinama prethodnog. Delovi živopisa iz tog vremena mogu se i danas videti. Starije freske pripadaju moravskoj školi, a lepotom se naročito ističe centralni deo Strašnog suda.
Ni ovaj manastir nije imao ništa bolju sudbinu od ostalih rudničkih - rušenje, paljenje, razaranja... Posle obnove tokom 18. veka, manastir je bio aktivna podrška borbi protiv Turaka, pa je tako u vreme Karađorđa u manastirskim konacima bilo skladište baruta. Tokom drugog svetskog rata, i Nemci su spalili konake, da bi konačno obnova počela 1946. i završila se 1957. godine.
Istim putem se polako vraćate do sela Stragari i Donje Šatornje, a odatle se možete zaputiti ka mestu Rudnik. Imalo bi i tu šta da se vidi, ali put nas je dalje vodio ka Ibarskoj magistrali - a negde par kilometara pre nje, u blizini benzinske pumpe, odvaja se put, i to nedavno renoviran, ka Aranđelovcu. Prilično slabo obeleženim pravcima - vijugate kroz divne predele dok ste maltene jedini na putu. Da čitaoci ne ostanu u zabludi kako obožavam besciljno lutanje sporednim putevima i puteljcima - priznajem da se na otprilike pola tog puta između Rudnika i Aranđelovca nalazi naš prijatelj Žarko, u selu Trudelj, gde nas je čekao pravi izletnički ručak, meze, jagnjetina i sve ostalo što možete da zamislite.
Posle ne tako kratkog zadržavanja, nastavili smo putem pored akumulacionog jezera Garaši, pa krivudavim putem preko Bukulje - malo uzbrdo, a zatim nizbrdo - sve do Aranđelovca. Kome se više sviđa, može umesto na Garaše, da zavije preko Belanovice do Ljiga, a onda, naravno, Ibarskom do Beograda. Ili do Aranđelovca, pa istim onim putem preko Orašca i Mladenovca do auto puta.
Kako god odlučili, sigurno je da ćete se ovakvim 'švrljanjem' nauživati u šumadijskim pejzažima i rudničkim manastirima i da ćete, neosetno, (konačno) upoznati još jedan deo Srbije...
Postavi na Fejs
Tweet
Fotografije: Slađana Maksimović i Slobodan Ogrizović
Povezani tekstoviŠumadija, srce SrbijeGornji MilanovacCrkve brvnareČačak, dobri duh Šumadije

Nastavak na BeautifulSerbia.info...