Izvor: Politika, 27.Avg.2011, 01:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pojedinac protiv mafije
Cebi sam iskomplikovao život
Kao i većina nas koji smo radili na autoputu, radio sam po ugovoru na tri meseca; tako šest godina, i onda sam dobio otkaz. Neki su radili i po desetak godina, ali obično se to angažovanje završavalo otkazom. To je provereni način da ljudi budu poslušni. Slučaj je hteo da je administracija napravila grešku u izdavanju tih mnogobrojnih ugovora o radu: nisu mi dostavili novi ugovor na vreme, i ja sam otišao da ih prijavim opštinskoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << inspekciji rada. Ispostavilo se da inspektor nije bio spreman da mi pomogne. Tada sam radio na naplatnoj rampi „Kolari” kod Smedereva. Inspektor mi je rekao: nije to za našu inspekciju, idi u Beograd, tamo vidi. A u hodniku, kad smo izašli, kaže mi: ,,Pusti ti to, drugar, tu firmu drže beogradski mangupi”. To me je razljutilo: čovek koji treba da štiti moja prava savetuje me da se klonim ,,beogradskih mangupa”. Onda sam na Forumu parlamenta Srbije, koji je u to vreme imao svoj sajt, napisao da radim u jednoj državnoj firmi i da tražim pomoć od nekoga kome ću da saopštim šta se u toj firmi dešava.
Niko od nadležnih nije reagovao na moj apel i ja sam onda ispričao nekome na poslu šta sam napisao na Forumu parlamenta. A u ,,Putevima Srbije” dovoljno je da jednom čoveku nešto ispričaš, svi će to brzo saznati. Pa i oni koji odlučuju o otkazima. Tako sam dobio ,,odluku o prekidu ugovora o radu” jer je ,,prestala potreba za mojim angažovanjem”.
Ranije sam čuo od mojih kolega koji su radili na većim naplatnim rampama da se pojavljuju neki kamioni s neverovatnim vremenom ulaska na autoput i da tu nešto nije u redu. S otkazom u rukama, nisam hteo da odustanem: otišao sam o svom trošku autom do Niša i snimao svojom kamerom prolaz vozila. Čak i meni koji sam taj posao radio ništa nije bilo sumnjivo: vozači izvlače iz automata kartice. Ali onda, sudbina je valjda takva, zaustavio se jedan šleper ispred mene koji je nekoliko minuta pre toga uzeo karticu. Krenuo je prema Beogradu. Zamolio sam ga da mi na trenutak da tu karticu koju je uzeo i onda vidim neko nelogično vreme: kartica je stara! Kamerom sam snimio i karticu i moj razgovor s vozačem strancem na mom lošem engleskom. Zatim sam pošao kući prema Smederevu. I onda, blizu Beograda, opet ispred mene vozač šlepera uzima karticu i skreće ka prvoj pumpi kod Bubanj potoka. I njega zamolim da mi pokaže karton i vidim da je i njegova kartica stara! I to snimim.
Tih dana na Internetu sam video da je usvojen zakon o dostupnosti informacija i ja se onda obratim elektronskom poštom povereniku Šabiću s molbom da mi obezbedi listu prolaza vozila na naplatnim rampama koje sam snimao. Ništa više od toga: samo listu (,,listing”) na kojoj je navedeno o kojim vozilima je reč (po kategorijama). Naravno da njima to nije odgovaralo jer bi morali da objasne zašto se lista ne slaže sa snimkom. ,,Zbog poslovne tajne”, odbili su Šabićev zahtev.
Žalio sam se onda sudu i sud je naložio ,,Putevima Srbije” da mi dostave listu. Ali prethodno su u ,,Putevima” već bila neka hapšenja: listing sam tražio u februaru 2006, a u maju su bila hapšenja. U septembru su mi dostavili listing i pozvali me da budem svedok na suđenju ,,drumskoj mafiji”. Kasetu sa snimcima prethodno sam predao MUP-u, koji ju je dostavio sudu. Sve sam radio sam, a paralelno sa mnom očigledno su radile neke službe, o čemu ništa nisam znao. Očekivao sam da će posle toga odmah da me vrate na posao, ali nisu me vraćali. Jer kako da me vrate kad sam zbog klevete tužio tadašnjeg generalnog direktora Branka Jocića, koji me je nazvao lopovom, a Rodoljuba Šabića takođe nekim uvredljivim imenima. Kasnije su me vratili na posao, ali opet po ugovoru o delu, i to u noćnu smenu: neko ko se zamerio tolikom broju ljudi radio je noću. Tada su na mene potezali pištolj.
Posle svega ostaje mi da kažem da kad bi mi neko ponudio da ,,vratim film”, verujem da ne bih sve to ponovio. Žao mi je zbog toga, ali bio bih neiskren kada bih rekao nešto drugo. Mafija je kod nas moćna, u vezi je sa državom, a pojedinci koji se protiv nje bore nisu moćni. Jer koliko mogu Rodoljub Šabić i Verica Barać? Sreo sam se i sa Amerikancem Stivenom Konom, direktorom Nacionalnog centra za uzbunjivače iz Vašingtona, koji je početkom leta bio gost naše države. Pitao sam ga: „Koliko godina Amerika ima iskustva u zaštiti uzbunjivača?” Rekao mi je: „Trideset godina. Znači, toliko mi kasnimo za njima”.
Sebe doživljavam kao gubitnika. I kao nekoga ko je sebi iskomplikovao život.
*Radnik ,,Puteva Srbije”
Goran Milošević
objavljeno: 27.08.2011.
.jpg)
