Izvor: Blic, 05.Jun.2009, 10:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pakao u imenu, a raj na zemlji
Prvo je kameniti Velebit, kroz koji je probijen autoput sa desetinama tunela zahtevne gradnje, nametnuo prosto pitanje: kako je to našoj dojučerašnjoj braći, a sada komšijama, za nekoliko godina pošlo za rukom da naprave četiri stotine kilometara vrhunskog druma kroz suri kras, a mi decenijama nismo u stanju da asfaltiramo ono parče ravne Vojvodine do Horgoša.
Srećom pa nemamo more, tako da se u splitskoj luci, već prepunoj plovila svake vrste, nismo >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << morali pitati kako je to Hrvatska izrasla u nautičku silu i svetski poznatu turističku destinaciju, a mi... Uz pogled na zakrivljeni krov stadiona „Poljud” koji se nadvio nad rivu (tu je pre 29 godina vešću da je umro Tito prekinuta fudbalska utakmica između Zvezde i Hajduka) ukrcali smo se na prelepi motorni jedrenjak i otisnuli na pučinu. A tamo se sve ružno brzo zaboravlja, a lepo zauvek pamti.
Jedrenjak „Libra”, naših domaćina „Fortune kruzing” iz Splita, spada u takozvane gulete i svojim spoljnim izgledom nas je vratio u romantično doba pirata, a luksuzom palube i potpalublja opravdao rang hotela sa četiri zvezdice. Ali njegova prava vrednost nije nameštaj od mahagonija, dva salona, šest udobnih kabina, prostor za sunčanje, već ljudi koji ga opslužuju. Četiri vredna momka već nekoliko godina žive sa ovim brodom koji im je tokom letnje sezone i dom i kafana i bioskop. Kapetan Bojan Maričić, mornari Krešimir i Ivo Karlović i kuvar Zlatko Poljak, pričaju samo o lepim stranama njihovog posla i uigran su tim kod kog je osmeh uvek na dežurstvu.
Nedeljni najam ovog guleta koji može da primi 12 gostiju iznosi između 7.920 i 16.900 evra, u zavisnosti od perioda sezone, a na to treba dodati 270 evra po osobi za hranu (doručak i ručak) ili 370 evra za pun pansion. Ima i jeftinijih, ali i skupljih, i moguće ih je rezervisati preko beogradske agencije „Radius nautika” koja se specijalizovala za krstarenja i škole jedrenja.
A prednost ove vrste letovanja su mnogostruke: ne pomerate se iz svog plovećeg hotela, a svaki dan ste na drugom mestu, zagarantovana su vam najmanje četiri sata plovidbe, upoznajete nova ostrva, skrivene uvale, kupate se na otvorenom moru, moguć je dogovor sa posadom i promena rute... Ako je na odmoru moguće osetiti apsolutnu slobodu, onda je krstarenje pravi izbor.
Na sat plovidbe od Splita jedrenjak uplovljava u skrovitu uvalu ostrva Šolte čije ime Nečujam dešifrujemo tišinom koja se gotovo fizički može osetiti. Vikendice, obešene po obodu ostrva čekaju sezonu i goste, a mir ostrva remeti samo vragolasti mesec koji se igra žmurke, skrivajući se između zakržljalog rastinja. Smeniće ga rano jutarnje sunce čiji zraci nepogrešivo nalaze put kroz odškrinuto prozorče na kabini. One koji su odoleli suncu, sigurno će probuditi miris svežeg hleba sa palube. Obilan doručak i evo nas na putu ka Hvaru. Plovimo pored niza ostrvaca, koja kao da su nekom ispadala iz bušnog džepa - Paklenska ostrva.
A njihov intrigantni naziv nema baš nikakve veze sa onim na šta prvo pomislite (neka od ostrva sa bujnom vegetacijom i prelepim uvalama čak izgledaju rajski) i to „pakleno” ime duguju isključivo čudnoj ljudskoj osobini da neku reč u govoru izokrenu i tu više ispravke nema. Jer, ostrva se, zapravo, zovu Paklinska po paklini - smoli kojom se premazuju brodovi i koja se skida sa četinara koji ovde rastu.
Grad Hvar nas dočekuje sa dostojanstvom vremešnog gospodina svesnog respekta koji uliva njegova bogata istorija i arhitektura, vek i po bavljenja organizovanim turizmom, a sam Hvar nosi epitet najosunčanijeg hrvatskog ostrva. Stoleća i epohe klesale su zidove njegovih kuća i katedrala, ovde je otvoreno najstarije pučko (narodno) pozorište u Evropi, a zbog jedinstvenog pogleda isplati se odlazak na staru tvrđavu iznad grada. Utisak upotpunjuju odlična vina porodice Bracanović kojima zalivamo kozji sir i pršut, nezaobilazno meze dalmatinskih krajeva, i uveravamo se da su ovde opravdali impresivnu tradiciju od 3.000 godina uzgoja vinove loze na terasastim i sunčanim padinama ostrva.
Posle odlaska sa Hvara, sidro je bačeno u malenoj luci Milna na Braču, ostrvu koje se prepoznaje po svetski poznatoj plaži Zlatni rat u mestu Bol. Iako sa daleko manje slave od Bola, i Milna će za koji dan biti tesna za brodove i jedrilice, i to mahom stranih gostiju. Do tada, njeni stanovnici, u zatišju glancaju dokove, premazuju drvenariju koju je zimus grizla so, spremaju taverne... A dva starca, obradovani iznenadnim gostima, lamentiraju nad propalom privredom luke koja je, po njima, ipak ulivala više sigurnosti od varljivog turističkog dinara. Jedan od njih nišani rukom preko zaliva:
- Vidite šper, malo brodogradilište, ono je zapošljavalo 60 ljudi. Ono pored njega je fabrika sardela, u njoj je radilo 400, u zemljoradničkoj zadruzi stotinu... Ovde je nekad bilo 3.000 ljudi, sad jedva ako ima 800 duša. Više ima kuća nego dece.
Čegrtanje sidra sa našeg jedrenjaka bio je znak da se dižu jedra. Za koji minut Milnu će napustiti još petnaestak ljudi.
„Eto, vidite o čemu vam pričamo”, kao da čitamo sa usana staraca koji nam dugo mašu sa podzide.
