Izvor: Politika, 16.Avg.2010, 01:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Otvoreno srce
Piter Kejs kao da je izašao iz Keruakovog romana „Na putu”. Luta prašnjavim drumovima i srebrnim autoputevima od četrnaeste godine. Kao tinejdžer stigao je u San Francisko kad je taj grad bio stecište mlade, buntovno generacije. Tamo je svirao po uglovima ulica, ponekad bi gitarom pratio Alena Ginzberga na pesničkim večerima. Kasnije je bio osnivački član sastava The Nerves i The Plimsouls, važnih protagonista kalifornijskog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << panka i pionira rok žanra koji zovu „power pop”.
Njegov debitanski solo album „Peter Case” iz 1986. godine, u produkciji Ti Boun Barneta, predstavio ga je kao fantastičnog folk-bluz-rok trubadura, pravog naslednika Vudija Gatrija i Lajtnina Hopkinsa. Još uvek je u toj misiji. Novi album „Wig!”, koji je snimio nedavno, odmah po izlasku iz bolnice posle operacije na otvorenom srcu, pokazuje da za njega nema tajne u minstrelskom zanatu. „Izmučene duše mogu da ugase žeđ njegovom muzikom”, rekla je Viktorija Vilijams, bivša supruga i protagonista slične misije.
Album „Wig!” sniman je u uglednim losanđeleskim studijima. Utisak je, međutim, kao da ga je Alen Lomaks snimio početkom prošlog veka u nekoj zatvorskoj ćeliji u Luizijani. Na njemu se nalazi ogoljeni, primalni bluz: muzički skelet animiran snažnim rokerskim impulsom pleše mračni ples. Gitara, bubanj, bas i ljudski glas tvore dobro znani bluzerski vrtlog. Zvuci usne harmonike i klavira, kao udari groma, otkrivaju neočekivane konture u dobro znanom prostoru.
Piter Kejs na albumu„Wig!” nastupa u pratnji bubnjara Di Džej Bounbrejka, nekadašnjeg člana sastava „X”, i gitariste Rona Frenklina, novog memfiskog rokerskog čuda. Bluz-rok trio je dobro odabran format. Sviraju drsko, drčno, samouvereno, bezobrazno i opasno. Vrlo lako pronalaze put do „moćne jednostavnosti” bez koje nema ove vrste muzike. Bluzerska pravovernost i rokerska žestina krase pesme „Banks of the River”, „Dig What You’re Puttin’ Down” i „House Rent jump”. Mogle bi da se nađu na nekom izgubljenom album The Rolling Stonesa, snimljenom posle „Between the Buttons”. Isto važi i za novu verziju stare Kejsove pesme „Old blue car” i numeru „Colors of night”.
Frenklinova ekonomična i fokusirana gitarska svirka i Bounbrejkova bubnjarska veština, obeležena rokabili brzinom i pankerskom otresitošću, prava su osnova za Kejsove vokalne egzibicije. Strogo kontrolisana haotičnost i bluzerska mahnitost njihovo su obeležje. Poseban kvalitet album „Wig!” je Kejsova svirka na usnoj harmonici. Radi to na engleski način – kao Mik Džeger ili Kit Relf. Njegova muzika može da se doživi kao most koji spaja deltu Misisipija sa tzv. swinging Londonom.
U nedavnom intervju Kejs je muziku sa albuma „Wig!” opisao kao „eksplozivnu reakciju protiv napetog života u sumanutom vremenu”. Tradicionalni rok se nudi kao utočište za one koji ne prihvataju uzuse sveta u kojem živimo.
Žikica Simić
objavljeno: 16/08/2010
