Izvor: Politika, 27.Jan.2014, 23:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Na Azurnoj obali radi u Grdelici gradi
Sve što zaradi u inostranstvu, Ljubiša Nikolić ulaže u obnovu propale fabrike u rodnoj Oraovici
Oraovica kod Grdelice – Ljubiša Nikolić je rođen, odrastao i školovao se u Oraovici, jednom od najvećih grdeličkih sela koje od ove varošice dele autoput i Južna Morava. Studirao je prava u Nišu, ali je završio samo prvi stepen sa kojim nije mogao da nađe posao u Srbiji, pa je aprila 1996. godine otišao u Marsej, gde mu živi sestra. Izvesno vreme živeo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je kod nje, a zatim je počeo da radi sve, samo da bi zaradio za hleb. Potom je upoznao neke ljude i pronašao posao u građevinarstvu. Ubrzo posle toga, 2006. godine osnovao je preduzeće za ugradnju aluminijumskih i PVC prozora. Četiri godine kasnije, kupio je propalu fabriku trikotaže i prediva ITP „Oraovica“ u rodnom selu koje posle dvogodišnje obnove polako staje na noge.
To je ukratko životni put ovog čoveka koji je, kaže, mogao da uživa u glamuru Azurne obale ili da kupi vikendicu na Zlatiboru, ali je on odlučio da učini nešto za svoje selo u kojem je život daleko teži od onog koji on ima uinostranstvu.
–Čovek mora da uspe tamo gde je rođen. Kad stavite prst na globus, vaše selo je centar sveta. Ovde je moja kolevka. Moj deda je posle rata radio na izgradnji ove poslovne zgrade u kojoj sunekada bile škola, prodavnica i mesna zajednica. Moj otac je ovde radio u predionici i tu je umro.Svi su me pitali da li znam gde ulažem i zašto bacam pare, a ja sam nastavio da donosim u Srbiju sve što zaradim u inostranstvu. Nisam ostavio svoju firmu u Francuskoj u kojoj radi osam ljudi. Mogu reći da je to pravi internacionalni tim, jer imam Francuza, Poljaka, Bugarina, Čačanina, Kraljevčanina, ali sam trenutno veću pažnju posvetio ovoj fabrici – obrazlaže za „Politiku“ svoju odluku da ulaže u zavičaj.
Fabriku je kupio 2010. godine i do sada je u njenu obnovu uložio oko 350.000 evra. To je, veli, samo „na papirima“, a stvarna ulaganja su još veća. Zatekao je ruinirane objekte bez struje, krovove koji prokišnjavaju, mašine bez motora i šrafova i samo tri radnika, od nekadašnjih 560,koje je angažovala Agencija za privatizaciju da čuvaju imovinu koja je desetak godina rastakana. Nisu, veli, mnogo sačuvali, jer je sve ovo više podsećalo na kulise za snimanje hičkokovskih filmova, nego na fabriku. Obnova je trajala sve do marta 2013. godine, kada je počela proizvodnja lake konfekcije. U početku je bilo dvadeset radnica, jedno vreme 55 kada je posao krenuo, ali je zbog krize i smanjenja posla, u fabrici trenutno deset radnica. Šiju dukseve, majice, muški donji veš, trenerke, sportske dresove, jakne. Ovih dana ugovorena je probna proizvodnja od 50.000 zastavica za fudbalski klub „Bajern” iz Minhena, a na pomolu je i posao za automobilsku industriju.
–Ja, ipak, nisam milioner koji može da uloži tolike pare odjednom, već ulažem sukcesivno onoliko koliko zaradim u Francuskoj.Počeo sam od sređivanja arhive koju sam zatekao na podu. Samo za registre dao sam 4.500 evra. Šestoro radnika radilo je pet meseci na sređivanju arhive i kada bivši radnik treba da ode u penziju, čeka ga kompletan dosije. Zamenili smo sve krovove, kupili nove mašine i sačuvali stare koje vrede. Puno nam pomažu ljudi iz vranjskog „Jumka“ oko mašina, tehnologije, obuke kadrova. Raduje me što nas je podržao i grad Leskovac koji nam je upravo poklonio kolektor, jersu izlivanja bila česta. Još ne možemo da se pohvalimo nekim velikim rezultatima u proizvodnji, ali smo stvorili sve neophodne uslove, obnovili hale, uveli struju i grejanje, nabavili opremu. Trenutno šijemo butik robu za domaće tržište, a naš cilj je izvoz. „Mura“ je, recimo, zainteresovana za petsto jakni mesečno, to je ozbiljan posao. Bićemo ponosni ako zaposlimo deset posto nekadašnjih 560 radnika, koliko je imala ITP „Oraovica“ sedamdesetih i osamdesetih godina, kada je leskovački basen imao deset hiljada tekstilaca – zaključuje Ljubiša Nikolić.
Milan Momčilović
objavljeno: 28.01.2014.
Pogledaj vesti o: Autoput
