Izvor: Politika, 02.Mar.2014, 00:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Iznuđivanje Srbije
Prolazim pored praznih školskih dvorišta u kojima nema ama baš nikoga, pored štala saulubljenim krovovima i obaljenim omaijama – i osećam da mi je hladno oko srca
U smiraj zimskog sutona, pre nekoliko dana skrenuo cam sa autoputa kod Jagodine. Pravcem preko Levča, kojim davno nisam išao, uputio sam se u rodno selo u kojem me kad dolazim na kapiji uvek čeka moj osamdesetogodišnji otac. Slutim da bi većina >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << modernih Srba volela da pročita da je to bilo onog dana kada shodno vatikanskom crkvenom kalendaru milioni ushićenih u slavu ljubavi puštaju u nebo helijumska roze i crvena srca. Zavisi ko je u koga zaljubljen. Od Menhetna u Njujorku, preko Pariza, Berlina i Trga Sv. Petra u Rimu, pa sve do Knez Mihailove i Terazija – gde se u opštem uzmicanju nekadašnje Srbije od sebe same, pred agresijom novih vrednosti zapadnog sveta – naš prokaženi Sveti Trifun iz godine u godinu sve više zatura i sklanja. Dok za to vreme uvezeni tuđinac Valentin, suprotno pravoslavnim kanonima i zdravoj pameti, postaje prisvojeni mutant svetac kog slavimo i radujemo mu se.
Nešto mi je ova priča poznata, kao da sam je negde već čuo? Kroz istoriju do današnjih dana žalosna je doslednost Srba – da svoje nipodaštavaju a da tuđe veličaju i slave. Tako dokazujemo da nam je Zagorje lepše od Šumadije, i da je dobro što smo onom za koga niko ne zna ni ko je, ni odakle je došao – podigli mauzolej, dok svome ni grob da označimo ne možemo, ili nećemo...
Pre skoro četrdeset godina, kao student, putem kroz Levač često sam jezdio prema Beogradu čuvenim jutarnjim autobusom u pet i petnaest, koji se uz zaustavljanje kod svake bandere kretao od Morave, preko Ćosićeve Velike Drenove, kroz Brašićev Belušić i tadašnje Svetozarevo, u kojem za kik-boks niko nikad nije ni čuo, a kamoli da su na mečeve pod šatru dolazili predsednici i premijeri. I danas u ušima čujem tihi žamor čvornovatih dedova i očeva dok zbore o zakasneloj setvi i skupoći nafte, kao i mrmor zabrađenih seljanki koje pričaju o vradžbinama i rednji koja je potamanila pilež. Još uvek u nozdrvama osećam pomešan miris od trenja autobuskih guma i vrućeg bureka kupljenog na brzinu u pekari pored starih ciglana u Opariću.
Dok četiri decenije kasnije usamljenički vozim krivinama koje prepoznajem, zagledan sam u valovite predele pašnjaka i vinograda, u zadimljene kotline u kojima se bez daška vetra valja beli dim sa upaljenih strnjišta. Koncentrisan da mi od rupa u koje udaraju točkovi automobila volan ne izleti iz ruku – smanjujem brzinu i trudim se da u pokislim avlijama sa ograđenim plotovima i plastovima trske vidim nekog živog, domaćina, majku, oca, dete... Dok vijuga put kojim niko sem mene pola sata nije prošao – ne trepćem, jer hteo bih da u naherenim praznim torovima tik uz potok vidim svinje kako riškaju, goveda kako se bodu rogovima od zdravlja i jarosti, stada i jagnjad kako udaraju u nabrekla vimena ovaca, petlove kako kukuriču na bunjištu...
Umesto toga, prolazim pored praznih školskih dvorišta u kojima nema ama baš nikoga, pored štala sa ulubljenim krovovima i obaljenim omaijama – i osećam da mi je hladno oko srca. Dok pored mene promiču razvaline od kuća sa ispucalim fasadama koje po modelu pravougaonika na četiri vode i komka sa plehanom nastrešnicom – svedoče o seoskom pomodarstvu u građenju kuća sedamdesetih godina prošlog veka – zapanjeno sam zapitan, tužan i setan. Zaključujem da se ovde skoro pet decenija nažalost ništa nije promenilo i da je vreme zauvek stalo. Uzalud pokušavam da razaznam kuda su otišle sve te godine? Čujem udaljenu jeku zvona sa omanje crkve iznad sela.
Kočim i stajem da propustim dve podlakćene starice. Gledam ih kako se sa crnim kaftanima usporeno gegaju preko kaljavog druma i kapiram da je nekog veselnika upravo prekrila ilovača.
Sem polupanih reklama za koncentrate i avetinjski napuštenih zadružnih domova, sem betonskih ćuprija ispod kojih se po pravilu u divlja smetlišta sa šutom, sa bačenim šporetima, kominom i plastičnim flašama, izlivaju gumena creva iz septičkih jama – gotovo se ništa drugo ne može videti.
Zar je moguće da se posle toliko godina ne razaznaje ni promil boljitka i napretka?
Već je padao mrak kad sam u selu Poljna zaustavio automobil pred prodavnicom. Ušao sam u zamračenu zadimljenu svaštaru da kupim za oca mirišljav sapun, ratluk, ljute bombone i šećer u kockama. Na tezgi je gorela petrolejka. Nekoliko seljaka u gunjama pored kubeta natezalo je pivo i pripaljivalo duvan. Pre nego što sam rekao – dobro veče, natukao sam kapu dublje na čelo.
U strahu da će me možda prepoznati po glasu, zatražio sam sve po redu, skoro šapatom, ali jasno. Prodavačica koja mi je u krep-papir uvijala ponude za oca – gledala me pronicljivo i tajnovito. Kao da nije htela da me oda – tiho je izgovorila:
Ja znam kuj si ti...? Što ste u mraku – pitao sam? Isekli – promrmlja ona i izgubi se u tmini iz koje ubrzo iznese gajbicu s pivom. Seljaci pored kubeta su psovali državu i svađali se ko će za koga da glasa, a za koga neće ni za živu glavu. Nisu ni primetili kad sam izašao u mrklu noć.
Šta su i kome ovi ljudi skrivili da im država ne daje ništa, a da od njih uvek i samo uzima – razmišljam dok žurim prema Moravi. Seku im struju kada duguju samo po koju hiljadarku. Za tako male pare – nema ni socijalnog programa ni reprograma. Država je to predvidela za one koji duguju stotine hiljada i milione. Da se čovek zapita, gde i kuda je nestao svet koji je do pre nekoliko decenija bujao u selima širom Srbije? Gde je narod? Gde su ljudi? Tamo gde nema kućevnih tapija – nema ni države. Na opustošene livade, pašnjake i utrine može da dođe bilo ko. Da zatre međake, da prekopa grobove i kaže – od danas je ovo moja zemlja. Nisu li nam za nauk, dovoljan jednom zasvagda, zauvek izgubljene srpske zemlje na Kosovu i Metohiji? Ko je odgovoran za totalnu besperspektivnost srpskog sela u drugoj deceniji dvadeset prvog veka?
Ova Srbija se ne može videti iz kafića u Strahinjića Bana. Niti iz udobnih kabineta ministara i činovnika srpske vlade. Ponajmanje kroz zatamnjena stakla džipova i visokoturažnih blindiranih „zveri“ koji tutnje Srbijom u borbi za svaki glas. Do poslednje kapi krvi onih koji se iznuđuju – da uredno daju svoj glas. Tamo gde treba – i kome treba.
Radoš Bajić
objavljeno: 21.02.2014.
Pogledaj vesti o: Jagodina
