Izvor: Politika, 09.Jul.2011, 23:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Istorija je strana teritorija
Zašto je suočavanje sa celom istinom o građanskom ratu postalo moguće tek 150 godina posle njegovog početka
Od našeg stalnog dopisnika
Frederiksburg, Virdžinija – Prvi utisak o ovom gradu 80 kilometara južno od Vašingtona i približno isto toliko (90) udaljenog od Ričmonda, prestonice Virdžinije – jeste da je sav sazdan od istorije. Njegovo jezgro ima šarm prošlih vremena, što naglašava i to što je gotovo svaka druga radnja u glavnoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ulici – antikvarnica. Nije ni velik (25.000 duša), što produbljuje utisak njegove – „intimnosti”.
Dolazeći ovamo „međudržavnim” („interstejt”) autoputem, primetio sam domorodačke toponime: reka koja prolazi kroz njega zadržala je ime indijanskog plemena koje je ovde živelo pre nego što su ga oterali beli došljaci: Rapahanok. Istog porekla je ime doline u kojoj se nalazi: Šenandoa.
U lokalnom muzeju, indijanci su međutim zastupljeni samo jednim eksponatom. Istorija Frederiksburga – i povod da ga posetim – je od one druge vrste: ovde se odigrala najkrvavija i najkontroverznija bitka američkog Građanskog rata čija se 150. godišnjica nacionalno obeležava: počela je 12. aprila, a završiće se u istom mesecu 2015.
Prigodne komemoracije, priredbe „žive istorije” i drugi događaji (naglašava se da nisu proslave, jer nije uputno slaviti rat koji je odneo više od milion žrtava, od toga 620.000 vojnika – to je kao kad bi danas poginulo 6 miliona Amerikanaca) održavaju se na mnogo mesta, ali nijedna nije planirana baš ovde.
Možda i zato što je sukob dve Amerike, industrijskog severa i robovlasničkog juga, po količini prolivene krvi na ovom mestu bio najtragičniji. U ukupno četiri velike bitke u rasponu od tri godine, stradalo je više od 100.000 ljudi. Frederiksburg je, uz to, bio i jedini grad (tada je imao samo 5.000 stanovnika) koji je u borbama porušen, spaljen i opljačkan.
Bojno polje prve bitke za Frederiksburg, ne doduše celo, već samo glavni delovi, danas je vojni nacionalni park u kome se uči istorija: današnji naraštaji Amerikanaca rado dolaze ovde da vide gde su njihovi preci pucali jedni u druge. Ali, kako se videlo iz razgovora sa kustosima ovog živog muzeja, potkovanim istoričarima, i da po prvi put čuju istinu – zašto su ginuli.
Američko unutrašnje „suočavanje sa prošlošću”, na koje tako energično podstiče druge, bilo je mukotrpno i dugo. Posle rata koji je sačuvao Uniju, jer je otcepljena Konfederacija vojno poražena, belci dve strane su se relativno brzo pomirili. Ali oni zbog kojih je rat vođen, crni robovi, dobivši slobodu nisu obezbedili i građanska prava, za koja su se politički žestoko borili i u vreme kada je obeležavana stota godišnjica Građanskog rata, šezdesetih godina prošlog veka.
„Tada nije bilo drugog izbora”, kaže grupi stranih novinara upravnik Parka Ros Smit. „Pre 50 godina nije moglo da se govori o uzrocima sukoba da ne bi bila povređena nečija osećanja. Tek sada možemo da se sa tim pitanjima suočavamo otvoreno i pošteno, tek sada je vreme da ispričamo pravu priču”.
„Na jugu”, kaže upravnik Smit, „i danas su uvereni da se njihovi preci nisu borili za ropstvo, veća za svoj način života, za prava država… Ali jedino pravo koje je u to vreme bilo sporno i na kojem su insistirali, bilo je pravo da zadrže robove… Mi ne polemišemo sa ovakvim viđenjima, jer emocije su još jake, već samo postavljamo pitanje: da li bi bilo rata da na jugu ropstvo nije bilo deo sistema”.
Istoričar Fren O’Rejli, autor često citirane knjige o Bici za Frederiksburg, kasnije nam predočava svoj zaključak: da je velikom broju Amerikanaca „prošlost inostranstvo”, teritorija koju retko posećuju i tek upoznaju. Što se njega tiče, bitka za Frederiksburg je teren koji izvrsno poznaje i o kojem nadahnuto govori.
Objašnjava nam da je ovaj grad imao nesreću da bude podjednako važan i severu i jugu, jer je bio na sredokraći njihovih prestonica. Armija čiji je vrhovni komandant bio Abraham Linkoln, smatrala ga je prvom linijom za odbranu Vašingtona i poslednjim uporištem iz koga se kreće u osvajanje Ričmonda, glavnog grada robovlasničkih konfederalista.
Bitka za Frederiksburg vođena je u decembru, usred zime, kada, bar u 19. veku, to nije bilo godišnje doba za vojevanje. Ali Linkoln je već bio objavio (mada je nije i potpisao), ”Proklamaciju o emancipaciji”, pa mu je bila neophodna pobeda na bojnom polju da bi tu pretnju osnažio.
General Ambroz Bernsajd, kome je poverio ovu operaciju, imao je dobar plan: da sa velikom vojskom brzo stigne dovde i bez zaustavljanja stigne do Ričmonda, pre nego što armija konfederalnog komandanta Roberta Lija uspe da mu izađe na crtu. Prvi deo zamisli je relativno lako ostvario: sa 135.000 boraca stigao je na obalu Rapahanoka, ali ga, zbog birokratske zbrke u Vašingtonu, tamo nisu čekali pontoni koji bi njegovoj vojsci omogućili da pređe na drugu stranu.
Kad su konačno prispeli, bilo je prekasno: na drugoj obali već su bili konfederalisti, manja doduše vojska od 78.000 ljudi. Unionisti su ipak, uz velike gubitke, uspeli da uđu u grad, iz koga su stanovnici pobegli ostavljajući sve. Kad se vojska u crvenim mundirima povukla, iza sebe nije ostavila ništa.
Bitka je završena tek četvrtog dana, pošto unionisti nisu uspeli da probiju odbranu dobro utvrđenih konfederalista na brdima izvan grada: povukli su se pošto su prethodno izbrojali više od 12 hiljada mrtvih, ranjenih ili zarobljenih. Gubici na drugoj strani su bili nešto manji, ali ipak veliki – preko 5.000 duša. Secesionisti su posle pobede poverovali da je na njihovoj strani i Bog, jer se upravo poslednje noći borbi na nebu ukazalo magično svetlo „aurore borealis”.
Bitka nije promenila konačni ishod rata, ali je, kaže Frenk O’Rejli, promenila one koji su o ishodu odlučivali. Već iduće godine dve vojske su se srele na teritoriji Unije, na polju Getisburg, gde je ratna sreća promenila stranu i Lijeva armija je doživela težak poraz. Ali, pre nego što se predala, ratovala je još godinu dana…
U Frederiksburgu o prohujalim bitkama danas razmišljaju samo kao o turističkom mamcu: poprišta, sa uredno markiranim mestima važnih epizoda, glavni su razlog da se dođe u Frederiksburg. Džulija Peri, menadžerka za lokalni turizam, pokazuje nam pedantnu statistiku po kojoj svaki posetilac ovde dnevno ostavi 52 dolara. I slikovito objašnjava kako ovaj grad-muzej vodi moderne bitke: uspeli su da se odbrane da se u istoriju ne umeša „Volmart” i svoj diskontni hipermarket podigne na nekadašnjem bojnom polju, a na hotel iz savremenog lanca u centru grada su pristali tek kad je lokalitet arheološki detaljno istražen, a uprava ih odobrovoljila time što je u holu trajno izložila ono što je tom prilikom pronađeno.
Milan Mišić
objavljeno: 10.07.2011
