Izvor: BeautifulSerbia.info, 12.Jul.2011, 09:51   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Istočna Srbija (prvi deo)

Piše: Slobodan Ogrizović
Kada se pomenu putovanja po Srbiji, retko kada će vam prva asocijacija biti Istočna Srbija. Kako kod nas 'svi putevi vode ka Zlatiboru (i Kopaoniku'), treba imati barem malkice avanturizma a i entuzijazma (tj. voleti putovanja po našoj zemlji), da biste se zaputili ka Istoku.
Tura koju smo zamislili da obiđemo za tri dana prvomajskih praznika obuhvatala je:
- 'skok' autoputem do Požarevca,
- zatim levo-desno, preko Petrovca na Mlavi - do Kučeva,
- dalje nas je put vodio preko Majdanpeka do Negotina i Rajca,
- a zatim uz Dunav do Kladova, i dalje - Đerdapskom klisurom do Golupca, pa - nazad kući.

View Larger Map
Inače, ono 'prvi deo' u naslovu znači da će biti još tura po Istočnoj Srbiji, a prva sledeća je - od pomenutog Petrovca na Mlavi, jugoistočno - preko Žagubice do Bora, pa dalje do Zaječara i Gamzigrada. Za desert - Rtanj, pa Grza i onda, od Paraćina autoputem za Beograd.
'Prvomajska' tura nije bila nimalo naivna - uključivala je 800 km puta, tj. puteva, u ne baš divnom stanju. Zato će, nažalost, vozači na putevima istočne Srbije mnogo više pažnje obraćati na rupe po putu nego na okolne, neponovljive pejzaže.
Da se na put krene za vreme prvomajskih praznika, bila je, valjda, logična odluka - a sa druge strane, za turističke saveze i radnike ovoga kraja bilo je, valjda, takođe logično da i oni praznuju i da se ne sekiraju mnogo što neko hoće da vidi turističke i prirodne lepote o kojima su zaduženi da brinu i da ih pokažu drugima. A i poneki hotel je baš pred praznike podigao cenu svojih usluga, iako je i prethodna cena (kako smo kasnije shvatili) bila previsoka za ponuđeni servis. Pored toga, trebalo je još skoro pola sata čekati na uključenje kod Bubanj Potoka i još 20 minuta da se izađe sa auto-puta. Ali, u odnosu na ono što se vidi na ovakvom putovanju, nijedna neprijatnost (kao gore pomenute) nije naročito važna.
Dan prvi Požarevac i okolina, uključujući i Veliko Gradište sa Srebrnim jezerom, nalaze se svega sat-dva od Beograda (tj. lako su dostupni), te smo prioritet stavili na one istočnije krajeve. Projurili smo kroz Požarevac, potpuno opusteo tog prvoga maja, a gde su bili njegovi stanovnici, saznali smo vrlo brzo.
Prvi cilj na našem putešestviju bio je manastir Zaova, jedna od brojnih svetinja u ovom, braničevskom kraju. Do njega se stiže preko sela Toponice, starim carigradskim drumom, ili drugim, asfaltnim putem za Petrovac na Mlavi. Kako smo skrenuli na uzani put ka manastiru, počeli smo da se mimoilazimo sa više automobila nego što smo ih prethodno videli u celom Požarevcu. Osim što se tu nalazi manastir, tu je i malo jezero, konak, restoran, a sve zajedno čini (izgleda) omiljeno izletište Požarevljana, te uletesmo u pravi prvomajski uranak, sa stotinama (hiljadama) parkiranih automobila. Tako smo se, nekako, kroz dimnu roštiljsku zavesu i kakofoniju raznih muzičkih žanrova, probili do manastira...
Crkva je posvećena Jelici, sestri Pavla i Radula Radića, vazala kneza Lazara u Braničevu. Pošto je bila nepravedno oklevetana i optužena od strane svoje snaje, Jelica je doživela tužnu sudbinu da ju je rođeni brat vezao konjima za repove i tako joj presudio. Kada je Pavle potom saznao da je nepravedno usmrtio svoju sestru, pokajao se, kaznio na isti način svoju ženu, Jeličinu snaju i zauvek napustio i svoj dvor i svoje bogatstvo i imanja... Kasnije je sam knez Lazar naredio da se na grobu Jeličinom podigne crkva, koju je narod kasnije krstio u zaovinu crkvu ili - Zaovu. Krajem 15. veka, Turci su do temelja porušili ovu crkvu, da bi tek posle nekoliko vekova, najverovatnije krajem 18. i početkom 19. veka, u doba Karađorđa, crkva ponovo bila podignuta. U obnavljanju su kasnije učestvovali i Knez Miloš Obrenović, a i knez Aleksandar Karađorđević.
U crkvi se mogu videti zaista lepe freske, kao što su Bog Svedržitelj - na crkvenom svodu kao i Usekovanje glave Svetog Jovana Preteče, zanimljivu po tome što je freskopisac prikazao Irodijadu, ženu Irodovu - u srpskoj građanskoj nošnji 19. veka, kakva se tada nosila u Požarevcu.
U crkvi se nalazi i Jeličin grob, iznad koga je i slika koja prikazuje kako četiri bela konja rastržu nesrećnu ženu. U sredini slike se, u vojvodskom odelu, nalazi njen brat.
U blizini crkve nalazi se i izvor Svete Petke, a na jugoistočnoj strani, 300 metara udaljen, nalazi se i izvor Šopot. Narod ovoga kraja smatra ove izvore, naročito Šopot, lekovitim.
Spustivši se kolima istim putem kroz šumu do glavnog puta za Petrovac, nastavili smo još petnaestak kilometara do skretanja za sledeći manastir, Bradaču, kod sela Crljenca i Kule (put iz Kule je pristupačniji, mada se malo vozi po makadamu i zemljanom putu). I ovaj manastir je vezan za smrt sestre Jelice, pa smo iz knjižice o manastiru Bradača doznali i za ovo narodno predanje: 'na mestu gde je palo samo telo sestre Jelice, sagrađena je crkva Zaova, gde su ispale njene oči, sagrađena je crkva Sestroljin, gde je njena ruka pala sagrađen je manastir Rukumija, a tamo gde je njena donja vilica sa bradom pala, sagrađen je manastir Bradača...' (Sestroljin i Rukumija su takođe u okolini Požarevca).
Prvi podaci o ovom manastiru potiču iz polovine 16. veka, kada je to bilo veoma živo i aktivno mesto. Ktitor manastira Bradače, posvećenog prazniku Blagovesti Presvete Bogorodice, bio je jedan od vlastelina kneza Lazara. Manastir je kasnije oko dva i po veka bio u ruševinama, da bi konačno bio obnovljen 1997. godine. Ispod manastirske crkve i zvonare, na zapadnoj strani, nalazi se i česma sa lekovitom vodom, za koju se tvrdi i veruje da je izlečila mnoge bolesnike.
Nedaleko od crkve, niče novi konak. Primio nas je i ugostio ljubazni Teoktist, na čemu smo mu veoma zahvalni. Uspomena i opšti utisak o nekom manastiru utoliko su lepši i jači ukoliko tamo naiđete na one monahe koji, široka srca, imaju vremena i za putnike namernike.
Put je dalje vodio ka Petrovcu na Mlavi, odakle smo se odvojili ka Kučevu, bacivši sa setom pogled ka putu za Žagubicu, Gornjak, Bistricu, Krepoljin... Odavde se polako izlazi iz ravnice a zatim kreće blagi uspon ka Kučevu i kasnije Majdanpeku, dok vas, sa desne strane, sve vreme prate Homoljske planine.
Nekih 7 kilometara posle Petrovca, dolazite do skretanja za selo i manastir (i reku) Vitovnica, gde se, po ko zna koji put, vidi kakav su talenat imali srednjevekovni vladari, narod i Crkva da pronađu mesta gde izgrađene crkve ne možete nikako zamisliti odvojeno od okolne prirode (a ni obratno), i koji kao da su tu oduvek, isto koliko i okolne šume, stene, rečice...
Ovde se nalazi grob anonimnog monaha Sinaita, jednog od Sinaita (monaha sa Sinaja) koji su, bežeći pred Turcima, došli u Srbiju i tu se naselili - za vreme cara Lazara i njegovog sina despota Stefana Lazarevića. Vitovnica spada u najstarije manastire Braničevske Eparhije, i potiče iz 13. veka. Malo niže od crkve, protiče reka Vitovnica, koja u tom delu zapravo vijuga kroz pravi pravcati mali kanjon, i preko maloga slapa otiče dalje niz obronke Homolja. Tu se nalazi i lekoviti izvor Svetog Jovana, sa ikonom Sv. Jovana Preteče urezanom u stenu iznad izvora. Na istočnoj strani od manastira uzdiže se jedna stena, gde je po predanju bila crkvica, čiji se ostaci još mogu videti i koja je služila monasima za bogosluženje čak i daleko pre formiranja manastira. Vitovnica je zadužbina kralja Milutina, a podignuta je u znak pobede nad bugarskim odmetnicima koji su dugo ugrožavali čitav kraj. Vitovnica je tada označavala granicu, krajnju tačku srednjevekovne srpske države. Crkva je posvećena Uspenju Presvete Bogorodice.
Na dva kilometra od manastira nalazi se lokalni ribnjak - sa hiljadama pastrmki svih veličina. Međutim, ako vidite da je nedavno padala kiša (ili se sprema da padne), bolje da ne idete ovim - ne samo lošim nego i uzanim putem. Ako je u izgledu suvo vreme, onda možete sebi priuštiti tu vožnju. Sa druge strane, zaista je reč samo o ribnjaku - dakle ništa od ručka ili večere na licu mesta, već svoj 'ulov' jedino možete poneti kući i tamo ga spremiti. U nekoliko kaskadnih bazena brčka se više generacija pastrmki, a one najveće imaju između sedam i deset kilograma i služe uglavnom za mrešćenje. A kakav bi to ručak bio!
Istim putem se vraćate na put Petrovac - Kučevo, a odatle imate još nešto manje od trideset kilometara do Kučeva. Put prolazi kroz divne predele, a pošto prođete kroz Kučajnu, ostatak puta je u apsolutno katastrofalnom stanju. Možda je nedavno tu ukopavana neka cev, ali po stanju preostalog asfalta ne bi se baš reklo da je išta ovde skorije rađeno. A možda su samo probijeni neki rokovi? Ko zna, ali izgleda da danas svaki gradić ima svog gradskog menadžera...
Kada prolazite ovim putem, ne biste nikada saznali (jer nema nikakve table) da je samo nekoliko kilometara dalje jedna od najlepših pećina Srbije - Ceremošnja (a tu je i Ravništarka). A mi, pošto smo već dovoljno videli prvoga dana, krenuli smo ka (ranije rezervisanom) smeštaju u hotelu 'Rudnik' u Kučevu.
Samo Kučevo je malo mesto, ovom prilikom dodatno opustelo zbog prvomajskih praznika, sa ponekim kafićem, kafanicom, radnjicom... Teško da bi vas ovde išta privuklo da ostanete duže nego što morate. Kučevo se nekad davno (za vreme Rimljana) zvalo Guduskum, pa od šestog veka Kučevo, dok se u prvom turskom katastru (posle pada Smedereva) pominje kao Kruševica. Zatim je neko vreme Kučevo zvano i Gornja Kruševica da bi konačno 1886. godine došlo ponovo u posed svog starog imena.
Probali smo te večeri da pronađemo (reklamiranu u prospektima turističke organizacije) Kučevsku (ili Zvišku) potajnicu - mesto gde voda iz jednog izvora izvire nejednakim intenzitetom u različitim vremenskim trenucima i periodima. Zvučalo je zanimljivo, a na kraju smo jedva našli (raspitujući se okolo) nešto što, manje više, ne liči ninašta - pored napuštenih, u korov zaraslih objekata neke stare ciglane, cementare, šta li je već. Odmah pored protiče (zlatni?) Pek, a kad smo kod zlata, Kučevo skoro da izgleda kao neko mesto na Divljem Zapadu u kome se nedavno saznalo da je zlatna žila iscrpljena...
Dan drugi Nekako smo prespavali i brže-bolje ujutru napustili naš skupo plaćeni smeštaj, te se zaputili nazad do pećine Ceremošnja. Pored same pećine nalazi se mali restoran, i zahvaljujući domaćinu, Ljubiši Trailoviću, koji je istovremeno i vodič kroz pećinu, uspeli smo u našoj nameri. Ulaz u pećinu inače košta 150 dinara. Nažalost, pećina Ravništarka je pod 'upravom' turističke organizacije Kučeva, pa se, verovatno, može videti samo radnim danom od 7 do 3?
Ceremošnja je dugačka 775 metara, a za turiste je na raspolaganju nekih 440 m. U ovoj pećini su se nekada skrivali hajduci i narod od Turaka, a u kraju je poznata i kao Jovanova pećina (po vlasniku celoga okolnog imanja).
Pećina je bogata nakitom (stalaktitima i stalagmitima) a priroda se ovde zaista veselo poigrala, pa možete videti i mladu Vlajnu sa mladoženjom (a i sa tastom i taštom), i Solunske ratnike, i opanak Kraljevića Marka (kad je hodao ovim krajem pa mu je noga propala u pećinu), pa čak i, uz diskretnu crvenu svetlost, Isusa Hrista izvajanog u kamenu (krečnom kalcitu). Kao i u svakoj drugoj pećini, i ovde žive slepi miševi, koji vam povremeno zalepršaju oko glave. E sad, ovo je već istok Srbije, pa je tu blizu i Rumunija, a tu je onda i grof Drakula (vampir, šišmiš!) - i ko zna koliko taj grof može da preleti za jednu noć u potrazi za klopom? A opet, sad kad mu turisti dolaze u zamak, na noge, zašto bi pikirao čak do kučevskih pećina?
Inače, Ceremošnju čini i jedna od najvećih pećinskih dvorana u Srbiji, kako kažu neverovatno akustična.
Uzgred, sećam se, opet iz Grčke, jedne mnogo manje (ukrasima siromašnije, a takođe akustične) pećine na ostrvu Kefaloniji. Ali tu se karta plaćala nekih 5 ili 10 evra, a svuda okolo bile su radnjice, suveniri, prospekti, razglednice, restorančići, sladoledi - pa obično tu ostavite mnogo više novca od onoga što ste planirali. A na sve strane stoje putokazi za turiste (ne možete da je promašite kojim god putem dolazili). Koliko bi Grci para naplatili (uzeli) na jednoj pećini kao što je Ceremošnja, ne usuđujem se ni da pomislim. A da bi uzeli, uzeli bi...
Naš vodič Ljubiša nam je, uz kaficu posle obilaska pećine (kafa 20 dinara!), pričao kako speleolozi nisu mogli nikako da otvore prvi planirani ulaz u pećinu (na koji se od restorana nailazi s desne strane, dvadesetak metara pre današnjeg glavnog ulaza) jer je na tom mestu sve vrvelo od zmija. Međutim, zbog dosadnih turista zmije su digle ruke (repove) i otišle na mirnije mesto. A ovde se može ugledati poneki daždevnjak, crn sa žutim prugama, koga ponekad stavljaju na nedra - za sreću, kako se (suje)veruje u ovim krajevima.
U svakom slučaju, cela Istočna Srbija obiluje divnim pećinama, a najveća i najduža je (ali samo po legendi) pećina po imenu Gaura rau, ili 'Pećina smrti'. Jedan njen kraj nalazi se negde na Miroču, a drugi kraj izlazi s one strane Dunava, u Rumuniji. Onome ko pronađe tu pećinu iz legende, treba otprilike tri dana da prođe od ulaza do izlaza!
Vraćajući se putem ka Kučajni, videli smo jednu kuću, par stabala i mostiće preko rečice, ukrašene raznobojnim tračicama. Pročitali smo ranije po nekim drugim putopisima da je to lokalni običaj da se pomogne nedavno upokojenim dušama da lakše pronađu svoj put...
Dalje smo prošli pored malog, Kučajnskog jezera, sa isto tako malim vodopadom - a, svuda unaokolo nalazili su se rascvetali jorgovani. Dakle, i ovde se, kao i između Raške i Kraljeva, nalazi - dolina jorgovana.

Inače, još je car Hadrijan imao zlatne rudnike u Kučajni i pravio zlatnike sa svojim likom (negde 128. godine naše ere). Malo dalje od Kučeva prema Majdanpeku nalazi se arheološko nalazište i muzej rudarstva 'Kraku Lu Jordan', a mi smo uspeli da vidimo samo neku tablu sa tim nazivom, pored puta - ali niti parkinga, niti staze, niti igde ičega - a pošto su i tu vladali prvomajski praznici - nismo ni pokušali da potražimo to mesto. U obližnjem mestu Neresnica postoji i letnjikovac Aleksandra Karađorđevića (malo smo se provozali, i ušli u centar Neresnice, ali pošto - opet, nije bilo nikakvog putokaza ili table za letnjikovac - poučeni dotadašnjim iskustvima, vratili smo se na glavni put). Tu je, uzgred, i jedini primer neke nove investicije u kraju - fabrika vode 'Duboka'.
Po pravom prolećnom pljusku vozili smo se do Majdanpeka. Kada sa ove strane idete ka tom gradiću, prvo nailazite na džinovsku rupu (površinski kop) na čijem dnu se nalazi pravo jezero (podzemne vode, kišnica...) a zatim na sam grad. Zadržali smo se malo u glavnoj, tranzitnoj ulici, ne bismo li ušli u trag turističkom vodiču koji bi nas proveo kroz obližnju (2 km udaljenu) Rajkovu pećinu. Vrata od turističkog biroa bila su zaključana, prodavačice iz susedne radnje rekoše nam da su 'malopre videle tog dečka', a potraga za vodičem nije nam uspela čak ni uz pomoć policije - koja nas je obavestila 'da su praznici'! Dobra informacija zlata vredi!
Ipak smo se provozali do pećine, a uspeli smo jedino da vidimo 'plastificirane' padine obližnjeg izletišta naslonjenog na ulaz u Rajkovu pećinu (inače dugačku skoro 2,5 kilometra). Da pojasnim - svi okolni proplanci i travnjaci bili su prekriveni milionima praznih plastičnih flaša i kesa od jučerašnjeg (očigledno uspešnog) obeležavanja praznika rada. Bruka!
Ceo Majdanpek se, inače nalazi na velikoj uzbrdici (ili nizbrdici ako dođete iz suprotnog smera) i, na prvi pogled, izgleda simpatičnije od Kučeva (što i nije veliki uspeh), a posle malo lutanja usled konfuznih putokaza, nađosmo put ka Negotinu i nastavismo dalje.
Na izlazu iz Majdanpeka pored puta se može primetiti veliki broj ciglom ozidanih peći, gde se pravi najbolji ćumur u Srbiji. Kažu da ćumurdžija ima po celoj Negotinskoj Krajini, a kao sirovina se koristi samo slomljeno granje, osušeno drveće i korenje, tako da su ove zanatlije pravi zaštitnici životne sredine. Pošto je ceo homoljski i negotinski kraj bogat predanjima, bajkama i magijom, da pomenemo i Lešija ili Lesnika, duha koji gospodari šumama i zverima i koji se javlja u liku pastira. Lesnik pazi da se ćumurdžijski zanat radi kako su to i pradedovi i čukundedovi radili... inače... samo vas vile, lepe devojke, zlatnih kosa i sa krilima, mogu spasiti od tog šumskog čuvara.
Peć, koja je ozidana od 1200 cigala od blata, svakih petnaest dana proizvede sto velikih džakova ćumura. Od metra drva - sto deset kila ćumura.
Za one koji bi se do sada već umorili, postoji varijanta da se preseče do Donjeg Milanovca i zatim, lagano, Dunavskom magistralom nazad do Beograda. Za nas, istrenirane, najlepši deo je tek počinjao...
Pozdravismo se sa Homoljem, a sada smo prolazili pored Malog Krša, Deli Jovana, Velikog grebena i Miroča u daljini... Iako je bilo za očekivati da se krivuda nekim planinskim putevima, sve je to izgledalo mnogo drugačije. Put je vodio preko mnogih visoravni, sa divnim pogledima i na levu i na desnu stranu. Osim što su putevi i dalje bili lošeg kvaliteta... Kada dođete do Štubika, imate odvajanje za Jabukovac, tj. za manastir Vratnu, ali tamo možete i kasnije, po povratku iz Negotina. Nekoliko kilometara pre Negotina, nailazi se na manastir Bukovo, mesto gde je osnovana prva vinodeljsko-voćarska škola, još aprila 1891. godine. Manastir se nalazi na samoj krivini lokalnog puta, a, nažalost, tu nekako vlada sindrom naselja 'Kaluđerica', pa se, pored jednog konaka, gradi i drugi - a sve to na malom prostoru... Šteta. Znam i da su Crkvi uzeta ogromna imanja (i nisu vraćena do dan danas) pa se često nema izbora do da se zida tik uz crkvu, ali... Bukovo je zadužbina kralja Milutina, po jednom, ili Svetog Nikodima Tismanskog, po drugom, ili nekog od vlastelina Istočne Srbije, po trećem predanju. Ovde je, na Đurđevdan 1912. godine, potpisana srpsko-bugarska vojna konvencija za rat protiv Turske - sa naše strane potpisnik je bio general Putnik.
Spuštajući se ovim putem, pruža se divan pogled na čitavu Negotinsku Krajinu, i na tromeđu Srbije, Rumunije i Bugarske. Pošto je bilo rano popodne, prošli smo kroz Negotin, prateći put ka graničnom prelazu Mokranje (u čemu ne bismo uspeli da nismo stajali i zapitkivali lokalne Negotince), i vozeći se pravcem ka Bugarskoj. Put izgleda kao (malo bolji) seoski put, ali eto, služi da se stigne u Evropsku Uniju! Negde blizu graničnog prelaza, posle prolaska kroz Kobišnicu ili, druga varijanta, kroz Bukovče, skreće se sa tog puta, prolazi podvožnjak i prati uzani put ka Rajcu. Zašto Rajac? Prvo, nije to onaj Rajac pored Ljiga, a drugo, tu se nalaze čuvene Rajačke pimnice (neko kaže i pivnice) - ali kako god rekli (pisali) - radi se o kućicama gde se proizvodi, čuva, pije (i prodaje) najbolje vino iz ovoga kraja. Ovim puteljkom se vozite nekih 12 kilometara, prelazeći 5-6 puta železničku prugu, sve do sela Rajac, da bi se zatim put odvojio u brda do samih pimnica. Osim Rajačkih, postoje još i pimnice u Rogljevu (selu na istom putu, malo pre Rajca), a postoje i Štubičke pimnice. Ali Rajačke su najpoznatije, ima ih najviše (blizu dvesta, od toga 95 u upotrebi) a prvi put se pominju u nekim spisima još 1713. godine (mada mnogi tvrde da su nastale sredinom 19. veka).
U centru ovoga prostora nalazi se glavni trg, sa prastarim dudom ispod koga je kamena trpeza, gde se stanovnici okupljaju za Spasovdan, Gospojinu i Svetog Trifuna, vinogradarsku slavu. U okviru pimnica postoji i jedan lep restoran (takođe 'Sveti Trifun') gde se može divno jesti i piti (po izuzetno povoljnim cenama) što smo obilato iskoristili. Svega je tu bilo, od lokalnog 'belmuša' (jelo od mladog sira i kukuruznog (ili pšeničnog) brašna), do šunke, prebranca, pečenja, jagnjeće sarmice, mariniranih šumskih pečurki...
A vina? Degustirali smo brojna vina, a i poneli nekih 10 litara gamea, vranca, rizlinga, šardonea i kaberne sovinjona... Cena vina je oko 130-150 dinara po litru, a ko se sprema na ovu stranu, neka ponese staklene balone ili staklene flaše da može, kako to dolikuje, da transportuje do kuće ove specijalitete. Od poznatih vina, ovde ima i 'tamnjanike' i 'bagrine', ali ko će sve probati... I, iskreno govoreći, nismo imali potrebe da ulazimo u više od dve pimnice - a ko zna kako bi to izgledalo da se degustira vino u svih 95, i kako bi onda posle pronašli onu prvu ili pedesetu, a i da ih pronađete, ko bi se setio koje ste ono vino tamo probali...
Šta reći? Ovaj 'lokalitet' bi, počinjem da se ponavljam, u nekoj drugoj zemlji bio svetsko čudo. Na svim putevima, sto kilometara unaokolo stajale bi table sa putokazima za Rajačke pimnice. Na par kilometara pre pimnica počinjali bi moteli i hoteli za goste, sa fijakerima i vozićima koji bi vozili trezne a vraćali pijane goste natrag u sobe. U samim pimnicama mogli biste da kupite brošurice i knjižice o vinima iz ovoga kraja, o sortama grožđa ili bi se moglo organizovati fotografisanje domaćina - vinara sa gostima - što bi zatim moglo da se odštampa kao nalepnica za kupljena vina... Svake večeri bi bilo organizovano nagradno duvanje u balon da se vidi ko ima najviše promila alkohola (vina) u krvi (samo za one koji ne voze). Pa bi se organizovale berbe grožđa, pa ko zna šta još sve ne... Imala bi cela Negotinska Krajina posla i još bi tražili radnu snagu. A ovako - Negotin je u poslednjih nekoliko godina, kako su nam rekli, 'spao' sa 18 na 9 hiljada stanovnika. Nema posla!
Predveče smo se polako vratili do Negotina, i potražili lokaciju o kojoj smo se već ranije obavestili zahvaljujući čarima Interneta. Radilo se o 'Vili deLuks', ekskluzivnim apartmanima u širem centru Negotina, otvorenoj pre svega mesec i po dana. A da je 'de luks', jeste - sve je tu: televizor, klima, pun frižider, predivan nameštaj, savršeno kupatilo i, što je uvek bitno, švedski sto za doručak. Što je najbolje (čista tragikomedija) sve to je koštalo 500 dinara više nego agonija od prethodne noći (Kučevo siti).
Kada imate takav smeštaj, sledećeg dana ćete siti, naspavani (i čisti) moći da krstarite Srbijom bez ikakvih problema. Ovi apartmani su, po meni, pravi model - prototip smeštaja kakav bi morao da postoji po čitavoj Srbiji, na svakih 100-150 km, pored svake značajnije turističke lokacije. I da se to sve potvrdi nekim sertifikatom, pa kad vidite takav objekat znate šta da očekujete... Ne mislim na one tri zvezdice, naravno. Dakle, ako vas put nanese u Negotin, potražite ovu vilu (www.vila-delux.eu). Drugi izbor je hotel 'Krajina', koji, opet, ima samo dve zvezdice?
Dan treći Negotin je, tokom naše posete, bio u fazi velikog (završnog) renoviranja centra grada. Sve je bilo raskopano, prašnjavo, ali sigurno će bljesnuti punim sjajem kada se sve uradi. Centrom Negotina dominiraju Nova Negotinska crkva (Saborna crkva Svete Trojice), kao i spomenik izginulim u ratovima 1912-1918 godine (srpskim ratnicima i francuskim saveznicima) i spomenik Hajduk Veljku (za 5 godina biće 200 godina od njegove junačke pogibije).

Ko stigne, može da obiđe i spomen - rodnu kuću Stevana Mokranjca, muzej Negotinske Krajine a (sve je to na par koraka jedno od drugog), kao i Staru Negotinsku crkvu, crkvu rođenja Presvete Bogorodice, gde se, inače, nalazi i grob Hajduk Veljka. Na kamenoj ploči sa spoljne strane crkve, uklesani su stihovi:
'Ovde s`hrane, ovde počivaju
Tek ostaci besmrtnoga Srba.
Srpski junak Veljko Petroviću
Karađorđev preslavni vojvoda,
I gospodar negotinska kruga,
Smrt na mejdan izazvao samu,
Najposle se i šnjom ogledao;
Smrt ga ista pobedit nemogša,
Zagrlila š`njim se pobratila,
Pak s`lavrima i pod oružjem
Kroz grob sami u večnost sprovela! (1813.)'
U porti ove crkve nalazi se kod nas jedinstven u lepoti - lapidarijum nadgrobnih spomenika iz 18. i 19. veka. Verovatno se upravo u ovoj crkvi Stevan Mokranjac nadahnuo da napiše Božanstvenu liturgiju Svetog Jovana Zlatoustog. A, kako piše u brošurici o crkvi: 'Iz njene ozarene svetlosti i oko njenih osvećenih zidova, sagrađen je, izrastao je i opstao je ponosni Hajduk Veljkov Negotin'.
Šetnja po Negotinu bila je i odmor za oči za izmučene Beograđane - naime, jedva da se mogao primetiti poneki plakat vezan za predstojeće izbore. I, mada, zbog velikog iseljavanja stanovništva, stambeni prostor očigledno nije problem, to se ne bi moglo reći i za dimnjake po Negotinu - tako smo prisustvovali petominutnoj borbi u kojoj je roda branila svoje gnezdo od dve svrake koje su uporno naletale odozgo (i uspela je).
Iz Negotina vode brojni putevi, a mi smo se zaputili ka Prahovu, tj. ka Kusjaku, odakle se pruža najlepši pogled na elektranu Đerdap 2. Tu odmah se nalazi i jedan presladak motel, sa terasom i restoranom, sav u cveću - i sigurno bismo tu proveli malo više vremena - da nije bio zatvoren.
Pored Negotina, kod sela Miloševo, nalaze se i ostaci manastira Koroglaš, za koji narodno predanje kaže da je podignut na mestu gde je sahranjen Kraljević Marko, pošto je ranjen, na svom Šarcu, preplivao Dunav iz Vlaške nakon bitke na Rovinama.
Odatle smo lokalnim putem preko Dušanovca, Dupljana i Jabukovca krenuli za manastir Vratnu. Ima ovde nekoliko zanimljivih stvari - po registracijama, reklo bi se da se nalazite u okolini Beča (ili, u najgorem slučaju, da smo i mi deo Evropske Unije). Osim austrijskih, videli smo još puno italijanskih i francuskih registracija. Dakle, pravi gastarbajterski kraj. Na svakih desetinu metara, u ovim selima možete videti prave pravcate dvorce, na dva, tri sprata, sa kovanim ogradama (i skoro sve imaju načičkane gipsane labudove, lavove, patuljke i tako to), sa drugim luksuznim građevinskim elementima... Naravno, sve su (uglavnom) zaključane/zatvorene, i samo po neki starac ili starica promakne pored vas. Istovremeno, putevi su blago užasni, putokaza uglavnom nema - iako bi samo 1% novca od tih kućerina bio dovoljan da celo selo bude uređeno kao u Švajcarskoj. Takođe, nema tu (barem mi nismo videli) nekih soba za izdavanje, niti nekih lepih restorana, iako bi ovaj kraj mogao (i dalje to tvrdim) biti prava turistička Meka. Prođosmo i kroz onaj Jabukovac (selo koje je nažalost poznato po devetostrukom ubistvu) i, više po osećaju nego po putokazima dođosmo do odvajanja za selo i manastir Vratna.
Manastir je osnovan u 14. veku, a deo manastira podignut je 1415. godine, prema sačuvanim zapisima. Crkva manastira posvećena je Vaznesenju Gospodnjem, a danas je ovo ženski manastir. Manastirsko imanje opasano je gvozdenom ogradom, pa, da biste videli čuvene Vratnjanske kapije, morate malo da se pentrate gore-dole, ali svakako nećete zažaliti. Tu se, u kanjonu Vratne, nalaze tzv. previsi, najviše prirodne kamene vratnice (kapije) u Evropi - dve su na nekih petnaestak minuta od manastira, a do treće vam treba još pola sata. Za ovu šetnju dobro je imati odgovarajuću (sportsku) obuću, za uzbrdice, nizbrdice i malo hodanja po kamenjaru. Verovatno je najbolji trenutak da se vidi ovaj kanjon - trenutak prelaska iz zime u proleće, kada drveće još ne zazeleni pa se kapije vide u svoj svojoj veličanstvenosti. Ali i ovako je bilo predivno.
Kažu i da se iznad manastira, na prilično nepristupačnom mestu, nalazi isposnica Svetog Nikodima, od tesanog kamena i pečenih opeka. (nešto kao srpske Meteore).
Kada smo nailazili kolima ka manastiru, videli smo stado srndaća i srni (dobro, ne baš stado, ali bilo ih je četvoro) - koje smo, nažalost, uznemirili objektivom foto-aparata (ne vole da ih nišanite, pa bilo to i foto-aparatom), pa su se dali u trk, protrčali tik ispred kola i pružili nam tako još jedan nezaboravan kontakt sa pravom pravcatom prirodom. Ovde se mogu videti i mufloni, i ko zna šta još sve ne.
Još jednim prilično užasnim asfaltnim putem, preko Urovice, izbili smo na dunavsku magistralu (konačno da se i auto malo obraduje), malo pre Brze Palanke, a zatim, posle 25 kilometara, stigli i u Kladovo. Zbog relativno lošeg prolaznog vremena (popodne), nailaska oluje sa strane Rumunije (Turnu Severin) i pomenutih troškova za noćenja, odlučili smo da (uz odgovarajući ručak) završimo putovanje, a da detaljan obilazak ostatka Braničeva (Viminacijum, Srebrno jezero, manastiri Tumane, Nimnik, Rukumija, Sestroljin, zatim Golubačka tvrđava, Veliko Gradište, itd, možda sve do Lepenskog Vira) ostavimo za neki jednodnevni izlet, za neki drugi put.
Lako je reći 'ručak', ali treba naći i restoran (a mi zbog Dunava, zapeli da nađemo riblji restoran). Tako smo se (malo gladni) provozali od Kladova prelepom Đerdapskom klisurom. Na par mesta nalaze se zaista prekrasni vidikovci, naročito jedan odakle se vide Mali i Veliki Kazan, a, uostalom, gde god bacite pogled, svuda je lepota - zelenilo, reka, male Dunavske uvalice, kao prave morske plaže. A najlepši od tih zaliva je onaj koji Porečka reka pravi malo pre ulaska u Donji Milanovac.
Sve tražeći restoran, stigli smo dakle i do prestonice Đerdapske klisure (ili je to Kladovo?), mesta gde se nalazi hotel 'Lepenski vir', gde bi se moglo jednom svratiti na duže. Iako poštujem hotelsku logiku, nervira me što je smeštaj 20% skuplji ako ovde ostajete kraće od dva dana. A mene baš ne drži mesto...
Pošto ni ovde nismo našli lep riblji restoran (ili su bili zatvoreni, ili su imali samo zatvorene sale - pa još zadimljene), pošli smo (očajni) u samoposlugu po materijal za sendviče, sa idejom da nađemo prvi lep parking pa da se počastimo kao pravi paradajz turisti. Međutim, na samom izlasku iz Milanovca (ka Beogradu) iskoči pred nas restoran 'Lepenac', gde smo našli sve ono što smo sanjali (satima pre toga) - divna bašta, sa pogledom na Dunav, riblja čorba, vruća lepinja, smuđ od dva kilograma...
Posle uspešne realizacije ovog gastronomskog poduhvata, bilo je već prekasno (muzej radi do 18 časova) da se obiđe lokalitet 'Lepenski Vir'. Zato smo lagano nastavili, predivnim putem, ka Golupcu. Uzgred, za one koji se ne odluče za 'Lepenac', postoji na potezu do Golupca još jedan (izgleda veoma lepo) restorančić, zvani 'Toma'.
Dunav se, u suton, već potpuno smirio a površina je bila glatka kao ulje (bonaca). Zbog nekih zaludnih oblaka, nismo mogli u potpunosti da uživamo u zalasku sunca, a to mora da je čaroban prizor, pa, ako možete, organizujte svoje buduće putovanje tako da u smiraj dana idete od Milanovca ka Golupcu.
Sa druge strane Dunava, na rumunskoj strani, mogao se videti mnogo življi saobraćaj nego sa naše strane, a pravo iznenađenje bilo je ogromno lice uklesano u stenu (na komšijskoj strani). Nalazi se nedaleko od male crkve, koja stoji (skoro lebdi) iznad Dunava, poduprta nekakvim stubovima. Kako kažu, to je ranije bila 'balon stanica', koja je služila za signalizaciju rečnog saobraćaja, ali je kasnije pretvorena u crkvu. Pomenuti uklesani lik predstavlja dačkog vojvodu Dečebala koji se nekada davno borio protiv cara Trajana. A čuvena Trajanova tabla može se videti samo sa strane reke. Na sreću, od skora je ponovo počeo da plovi hidrogliser (www.magelan.co.yu ) pa, za utvrđivanje gradiva o Dunavu možete koristiti i ovo prevozno sredstvo.
Prođosmo i kroz tunel ispod Golubačke tvrđave i, već po mraku, nastavismo za Beograd. Dok smo se vozili, kao lajt-šou, povremeno bi ceo kraj sa naše desne strane bio obasjan nekom rumenom svetlošću (koja je, nažalost, poticala od dimnjaka železare Smederevo), a pored su promicala bogata sela Braničeva (i tu se mogao videti čitav niz ogromnih, velelepnih zgrada, nešto slično onome u Negotinskoj Krajini). Za divno čudo, cela kolona koja se usput formirala, vozila je zadatih 50 km/h kroz mesta, a 80 km/h po otvorenom putu! Ubrzo smo se našli na autoputu, koji nas je za manje od pola sata isporučio u Beograd.
Šta zaključiti? Predivno putovanje, s tim da se pre polaska dobro pripremite i pokupite sve telefone (po mogućstvu mobilne) svih turističkih radnika (vodiča) po regionu, da biste mogli da vidite sve što treba (a valjda će i ovaj putopis malo pomoći). Pronađite svoju optimalnu turu, proverite svoj auto pre nego što pođete i, okreni-obrni, ponesite solidnu količinu novca...
Postavi na Fejs
Tweet
Putopis „Istočna Srbija (drugi deo)“ možete da pogledate ovde>>>
Povezani tekstoviIstočna Srbija (II deo)Vratnjanske kapije - čudo prirodeŽupska berba, AleksandrovacNiš, raskrsnica Balkana

Nastavak na BeautifulSerbia.info...