Izvor: Politika, 07.Avg.2013, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hijerarhiju krivaca tek treba utvrditi
Za gradnju bilo kakvog objekta mora postojati glavni, izvođački elaborat koji se obavezno podnosi nadležnim institucijama na kontrolu i odobrenje. Tako je moralo biti i sa projektom autoputa Ljig–Preljina
U ovim letnjim danima, među burnim dešavanjima kod nas i u svetu, pojavila se u medijima, čak preko naslovnih stranica novina, vest da je odlučeno da se poseče šestovekovni hrast koji se našao na trasi autoputa kroz selo Savinac, na deonici između Ljiga >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i Preljine.
Vest je bila toliko šokantna da je uznemirila čitavu javnost, od najnepismenijeg čoveka do vrhunski umnih ljudi koji ne mogu da shvate da među nama žive civilizacijski apatridi. Ovo je izazvalo niz burnih reakcija, uglavnom onih koji se zalažu da se spreči seča hrasta, ali u neznatnom broju i onih koji bi da vide njegov divovski panj. Najvažnije zamerke hrastoseča su: a) neizvodljivost preseljenja hrasta;
b) branioci hrasta nisu bili na terenu, nisu ni videli drvo za koje se zalažu, pa njihovim mišljenjima ne treba ni verovati.
a) „U Srbiji ne postoji kran koji bi podigao toliku tonažu.“ Zaista ne postoji, ali se veliki tereti ne prenose kranom, kao što to čine deca sa lego kockama, već se prenose prema maksimalno uređenim elaboratima, najčešće preko klizajućih valjaka, kao na primer: preseljenje jedne monumentalne višespratnice u jedan od najpoznatijih bulevara Moskve. O ovom poduhvatu postoji najozbiljnija stručna literatura. Ima još podosta primera u svetu kao što su: preseljenje Kristalne palate u Montrealu, Berze u Londonu, Marbl arča takođe u Londonu, katedrale Sent Džejms u Melburnu, preseljenje antičkog akvadukta Alkonatar, do preseljenja čitavog brda u Abu Simbelu...
Naravno, za tako velika i složena preseljenja mi nemamo objektivne mogućnosti. Dakle, moći će se preseliti svako drvo samo u bogatim i tehnički vrlo razvijenim zemljama.
b) „Branioci hrasta nisu bili na terenu, nisu ni videli drvo za koje se zalažu, pa njihovim mišljenjima ne treba ni verovati.“ Jedan kritičar kaže: „Da li ste prilazili blizu, da li ste videli hrast? Sumnjam.“ Jer, prema njemu, validno je samo ono što je viđeno na terenu! Međutim, danas apsolutno nije obavezno izlaziti na teren radi projektovanja. Postoji bezbroj građevina koje projektanti ni završene nisu videli. Danas se mnogi projekti projektuju na jednom kontinentu, a radovi se izvode na nekom drugom. Čak i u Beogradu postoje projektantski ateljei koji izrađuju projekte po celom svetu. Projektovanje se vrši na osnovu preciznih geodetskih i topografskih karti, na kojima je precizno predstavljen teren sa visinskim kotama, šumama, kućama, vodenim tokovima, i svim zgradama, sa svakim drvetom, čak tako selektivno da se posebnim simbolima označava drvo koje je prirodna retkost (oznaka „PR“). Prema tome, traseri pomenutog puta trebalo je da savršeno dobro znaju gde se hrast nalazi.
Tako smo dobro i pouzdano došli na trag krivca za sve što se dešavalo ili šta će se još dogoditi savinačkom hrastu zapisu. Nažalost, krivaca ima više i sigurno je da će se oni međusobno optuživati da je kriv ,,onaj drugi“.
Opšte je poznato da za gradnju bilo kakvog objekta mora postojati glavni, izvođački elaborat. Takav projekat se obavezno podnosi nadležnim institucijama na kontrolu i odobrenje. Posle pregleda oni izdaju odobrenje za gradnju. Tako je moralo biti i sa projektom autoputa Ljig–Preljina. Od svih aktera ovih radnji oglasio se samo CIP, nosilac glavnog projekta, saopštivši da je njihov projekat dobio saglasnost od Zavoda za zaštitu prirode 3. januara 2013. godine.
Ovim se otvara niz pitanja sa kojima javnost i najviši organi države treba da budu upoznati. Da li je Zavod za zaštitu prirode video na trasi ucrtani hrast? Da li su kartografi praveći geodetske podloge ucrtali simbol hrasta i napomenu „PR“ (prirodna retkost)? Da li je Zavod za zaštitu spomenika kulture dao svoju saglasnost?
Da li su opštinske službe takođe dale svoju kapitalnu saglasnost? Sve to ne znamo. Hijerarhiju krivaca treba tek utvrditi. Jedno je sigurno: krunski krivac je Zavod za zaštitu prirode! Ne samo što se distancirao od svoje najveće dragocenosti, koja mu je data na čuvanje, nego i zbog toga što s drugim zaštitarima učestvuje u uništavanju skromnog zelenog blaga Srbije.
Nedavno je posečena hrastova šuma u kragujevačkim Šumaricama, čime je poništena toponimija mesta, posečena je javorova šumica u beogradskom naselju Šumice, takođe, seča Petog parka i, koliko juče, divno, visoko stablo ispred Šeih Mustafinog tulbeta kod Akademskog parka u Beogradu.
U pitanju je očevidna slabost, inercija, neangažovanost i neodgovornost institucija, njihovo nepoštovanje zakona, do danas bez ikakvih sankcija. Čitav ovaj degutantni galimatijas, trebalo bi, najzad, da pređe u ruke časnih čuvara – pravne države. Nema nam druge.
Arhitekta
Mihajlo Mitrović
objavljeno: 07/08/2013
Pogledaj vesti o: Autoput
