Izvor: Blic, 08.Jun.2010, 11:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Era postao efendi Boki
Antalija - Autobus vozi kroz Antaliju. Turska. Vrućina, kiša je tu retka pojava. Autoput ima šest traka, desno su luksuzni hoteli i najlepše, nepregledne plaže. More čisto i modroplavo. Levo zgrade, plastenici sa paradajzom, krastavcima, trgovine, marketi. U autobusu turisti, a napred kraj vozača Era. Bojan Petković. Dok priča, preko mikrofona o istoriji, zvoni mu telefon.
Traži neko efendi Bokija. Dalje razgovor teče na turskom. A efendi je gospodin. U ovoj velikoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << zemlji je to velika čast. Bojan je u Turskoj već osam godina uspešan menadžer.
Po par meseci preko zime vraća se u Srbiju. Radi u turizmu. On je pravi Užičanin. Duhovit, veseo, druželjubiv. Ima 28 godina, jedinac je, a turski jezik je završio na fakultetu u Beogradu. Kaže, slučajno.
- U Užicu sam završio osnovnu i srednju ekonomsku školu. Nisam bio neki perfektan đak. Tada su svi iz škole pričali da će da upišu Ekonomski fakultet, Pravni ili FON. A ja iz zezanja kažem da ću da studiram arapski. Tu je bila jaka konkurencija, pa me prime na turski. Svidi mi se, završim studije i od 2002. godine boravim ovde - priča Bojan, koji trenutno radi kao regionalni menadžer za beogradsku agenciju „Big Blue".
On stanuje u Alanji. Primorska luka, stari grad i turistički centar. Stan tu košta oko 150 evra mesečno. Cene su iste ili niže nego u Srbiji. Prosečna plata u Turskoj je veća od 600 evra. Ljudi žive dobro, ali mnogo rade...
- Turci su slični nama po mentalitetu. Oni Srbe smatraju maltene za braću. Svaki Turčin zna za Soko pašu, koji je za njih velika istorijska ličnost. Mehmed paša Sokolović je bio jedan od njihovih najboljih vezira, čuveni diplomata i junak. Kada sam došao ovde, pomagali su mi da se uklopim u posao. A sada se sa njima družim u slobodno vreme. Imam druga koji je vlasnik nargila bara, prijatelje koji su trgovci, ugostitelji i bitni, a i obični ljudi... Devojke su im lepe i dobre, ali u odnosu na Srpkinje, pomalo su stegnute. Treba mnogo truda da im se približi. Planiram da se i oženim Turkinjom i da ostanem ovde. Možda i da nastavim školovanje.
Otac sprema prase za svadbu u Turskoj
Bojanov otac Milan i majka Milunka nikada nisu svog sina posetili u Turskoj. Ovog leta će po prvi put da otputuju za Antaliju.
- Ja se rukovodim izrekom „gde mi je glava, tu mi je i dom". Zato Tursku smatram za svoju drugu kuću. Alanja me podseća na Užice. Tu je planina Taurus, viša od 3.000 metara, na koju se penjemo džipovima. Na susednom vrhu se skijamo usred leta. Ima i reka za rafting. A imam i dobre drugare. Otac se ne buni ako se oženim ovde. Rekao je da će da iznajmi avion i da ponese prase na ražnju. Biće veselo - kaže Bojan.
Iako je Turska većinski muslimanska zemlja, malo je ekstremista. Ne više nego što ih je u Srbiji. Oni u džamiju idu petkom, kao što mi u crkvu idemo nedeljom. Ne krijem da sam pravoslavac, da sam Srbin i to nikome ne smeta - priča Bojan.
Dok nas provodi kroz Antaliju, Bojan otkriva razne zanimljivosti. Turska kafa je srpski izum. Ovde piju crni čaj po desetak šoljica dnevno. Turci su velike patriote - sme da se vređa sve, ali država nikako. To potvrđuju i zastave ove države koje su na svakom koraku - automobilima, prodavnicama, čak i na stambenim zgradama. Turisti su ovde bezbedni jer su hoteli, restorani i plaže pune policajaca u civilu. Zato niko ne pokušava da krade.
A da između Srba i Turaka, koliko god se to nekome svidelo ili ne, postoji tesna veza, jasno je kada se uporedi jezik. Kod njih su omiljena jela sarma, musaka i burek. A spava se na jastuku, pokriva se jorganom, a jede se kašikom. U dvorište se ulazi kroz kapiju. Ulica je sokak, a raskrsnica je dorćol. A šta treba Srbin da zna kada ode u Tursku? Prvo to da se u prodavnicama cenjka do besvesti, dok se prva cifra ne smanji najmanje tri puta. To da će za novac koji potroši u hotelima i apartmanima dobiti sve što mu padne napamet i da će se kući vratiti srećan, ali u neverici da je sve što je doživeo istina.
