Izvor: Blic, 17.Okt.2017, 16:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
DNEVNIK HRVATICE U NEMAČKOJ "Niko ne priča o ustašama, političkim vezama i tatinim sinovima, a ovo me je POSEBNO IZNENADILO"
Dala je otkaz, odjavila stan, strpala sve u auto i krenula put Nemačke. "Ausfahrt, izgovorila sam na glas natpis na tabli dok smo se vozili autoputem. Pogledala sam u brata koji je sedeo za volanom i nasmejao se mom izgovoru", piše Hrvatica koja je svoj život odlučila da promeni iz korena. Iako je odlazila u grad Hajlborn, za koji ranije nije nikad čula i nije znala šta je tamo čeka i koji joj je plan za dalje, ipak je nastavila >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << dalje ne osvrćući se iza sebe.
- Samo sam htela da odem na neko vreme, pobegnem od negativnosti svog okruženja i dam sebi priliku da vidim da li postoji ipak nešto bolje od ovoga. I koliko je to tačno "kod suseda trava zelenija".
Stigla je u stan i počela da raspakuje stvari.
"Magistar politikologije, gledala sam u tvrdi papir koji me je koštao pet godina života i nekoliko desetina hiljada kuna sve zajedno. Sertifikat za vođenje knjigovodstva bio je sledeći na redu. Bilo je tu još nekoliko certifikata. Sad dok ih gledam, zapravo obične papire koji bi trebalo da budu dokaz da nešto znam da radim, a čija cena do sad se još uvek nije u potpunosti isplatila. Prilikom razvrstavanja papira u rukama mi je završila i kopija CV-ja. Ima tu svega, od poslova u turizmu, medijima, IT industriji."
"Nema ovde Milice ni Stjepana koji nose flaše u prodavnicu, osvrćući se preko ramena da ih slučajno ne vidi sused"
Prvih nekoliko dana Hrvatica je istraživala grad i šetala kao pravi turista i piše kako se u kafićima i supermarketima često mogao čuti njen maternji jezik, prenosi Index.
"Otišla sam do supermarketa po nešto voća. Cene prehrambenih namirnica su kao kod nas, neke i dosta jeftinije. Na izlasku sam videla ljude u odelima i cipelama kako iz skupocenih automobila izvlače vrećice s praznim bocama i nose ih za povraćja naknade. Videla sam i iste te ljude da zastaju i isprobavaju majice, jakne i cipele po supermarketima. Ovde nije sramota kupovati robu u Lidlu ili nositi flaše za povraćaj novca. Ovdje je to ekonomično i racionalno. Ovde to nije uvek iz nužde, ali je uvek iz zdravog razuma. Zašto baciti u kantu naknadu za flaše? Zašto majicu koja služi samo jednoj svrsi platiti tri puta više, samo zato što ima nečije ime na etiketi na leđima? Nema ovde Milice ni Stjepana koji nose flaše u prodavnicu, osvrćući se preko ramena da ih slučajno ne vidi sused, i još gore, pomislio da mu ne ide dobro u životu"
"Niko nije pričao o ustašama, partizanima, muslimanima..."
"Sela sam na kafu nakon nabavke namirnica i osetila neobičan mir. Oko mene niko nije pričao o politici. Niko nije pričao o ustašama, partizanima, muslimanima, pravoslavcima, levima, desnima. Niko nije spominjao da mu kasni plata, da nema posla, da ima neplaćene prekovremene sate. Nije ovde bilo priče ni o Kitarovićki, ni Plenkoviću, ni Todoriću, ni Markićki, ni političkim vezama, ni tatinim sinovima. Ništa od toga i ne želim čuti. Ne želim biti deo takvog diskursa jer me pogađa. Umesto da pričam i slušam o nesposobnim političarima, ja želim razgovarati o idejama. Umesto da se opterećujem novim nametima, ja želim da planiram i ulažem u svoju budućnost. Umesto da trošim energiju na beskonačne rasprave i filozofiranja o različitim političkim frakcijama, ja želim da radim i dalje da se usavršavam. Umesto da se pokoravam autoritetu samo zbog njegovog položaja, ja želim da učim od autoriteta. Želim da budem deo diskursa u kojem je fokus na ličnom i profesionalnom razvoju, a ne na sledećem biču kojim će vladajući udariti po leđima radnika. Naravno da ni van Hrvatske nije sve med i mleko. Već sam živela jednom u inostranstvu i znam kako je to. 'Napolju' si uvek građanin drugog reda. Potrebno je da se prilagodiš, naučiš novi jezik, upoznaš nove ljude, naučiš kako sistem funkcioniše. Sve to zahteva znoj i vreme. I ovde se puno radi, nema blejanja u zid ni beskonačnih pauza. Neke stvari, poput pronalaska stana, puno su teže nego kod nas. Ali, čini mi se da na kraju dobiješ tačno onoliko koliko možeš ponuditi"
Na kraju je zaključila, nakon razgovora sa majkom, da može otići na godinu-dve, videti kako je, pa doneti konačnu odluku, a i kako će sledeći put da ispriča i nešto o tamnoj strani prvih dana u Nemačkoj, ali i o tome šta joj je to o Nemcima ispričao jedan Bosanac.
