Izvor: Politika, 01.Feb.2011, 00:34 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čin ljubaznosti kao veliki gest
Bio je to moj prvi put u Bosnu i Sarajevo
Baš sam se spremao da održim govor o užasnim putevima u Bosni, kada mi je auto skliznuo sa puta.
Moj prijatelj iz Sarajeva me je upozorio na „radove na putu” koji počinju malo pre autoputa za Sarajevo. Tražio sam „radove na putu”, ali umesto njih naišao sam na „nedostatak puta”. Jednostavno, nije postojao jedan mali deo puta. Mi, učesnici u saobraćaju, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << morali smo da se truckamo neka tri kilometra preko tog makadama koji je pogodniji za kamile nego za kola, a onda smo sa olakšanjem stigli do nastavka puta. Olakšanje je za mene bilo kratkog daha jer, čim sam dao gas, zbog podmuklog leda, izgubio sam kontrolu nad autom.
Ubrzo posle toga počeo sam da razmišljam o gestovima koje pravimo.
Prošlog jula, na primer, predsednik Srbije napravio je ogroman gest kada je odneo cveće i odao poštu preminulima na ceremoniji na groblju žrtvama genocida u Srebrenici. Iako su mišljenja povodom njegovog gesta i dalje podeljena, preovlađujući osećaj je bio saosećanje i prihvatanje, naspram poricanja i neprijateljstva. Razmišljao sam o tom politički motivisanom potezu, a možda je zaista takav i bio.
Iako je sve ukazivalo na to da ne treba da mi bude dozvoljeno da upravljam motornim vozilom, ja sam ipak krenuo iz Beograda za Sarajevo da posetim svoje prijatelje. Nešto manje od 50 km pre moje destinacije auto je počeo da se kliže na ledu, okrenuo se dvaput, i završio sam u jarku pored puta. Nisam bio povređen, ali ipak sam bio u jarku.
Dok sam sedeo u kolima, nepovređen ali šokiran, primetio sam da su se ljudi skupili oko mene. Moje klizanje je bila solo tačka – nije bilo automobila ispred mene, samo nekoliko u daljini – tako da niko nije bio direktno upleten u moju piruetu pored puta. Ipak, ljudi su počeli da dolaze.
Neki čovek mi je pružio ruku i pomogao mi je da izađem iz auta. Drugi me je pridržavao za rame. Neka fina dama me je držala za ruku, kao da ću ubrzo da se srušim, iako sam protestovao da sam sasvim u redu. Bilo me je stid, to sigurno, i bio sam iznenađen, ali, sve u svemu, bio sam dobro. Nekoliko drugih momaka je pritrčalo da mi pomognu da izguramo auto iz jarka (ogromna, stara i debela „alfa” ih nije uplašila). Posle nekoliko minuta bilo je desetak ljudi oko mene – ljudi koji nisu bili ni u kakvoj vezi sa mnom. Ljudi koji nisu marili za SRB ili BG na mojoj registraciji. U srcu Federacije BiH, gde su Muslimani većina, iz mojih neprilika bio sam izvučen na talasu dobre volje i korisne druželjubivosti.
Priznajem, moja prvobitna reakcija na sve to je bila sumnjičavost. Ko su ovi ljudi? Šta oni hoće od mene? Poslednje što sam mogao pomisliti jeste da mi oni pomažu jer su zaista zabrinuti za mene. Ubrzo sam shvatio da su oni bili potpuno lišeni skrivenih namera i jako ljubazni. Nakon nekoliko minuta svi su se razišli, ali dok sam čekao policiju, auto šlep službe i prijatelja, malo-malo pa je neko stao ili usporio da mi ponudi pomoć.
Svaki gest i čin ljubaznosti je bio mali. Svaki čovek je bio novo iznenađenje za mene. I nikada to neću zaboraviti.
Po meni, gest je bio u malim stvarima. Koliko puta smo projurili pored neke nesreće, nismo pomogli ljudima koji su se okliznuli na trotoaru, ili pomogli starijoj dami kojoj su pukle kese i sve pomorandže ispale na pod? Zatvoreni smo, generalno govoreći (ni sam nisam izuzetak), kada su u pitanju potrebe drugih ljudi.
Bio je to moj prvi put u Bosnu i Sarajevo. Dok sam bio tamo radio sam mnoge stvari i upoznao mnoge ljude. Ali ono što će mi zauvek ostati u sećanju jeste nasumična grupa izuzetno toplih duša.
I svakom od njih sam zahvalan.
*Amerikanac u Beogradu
Prevela: Jovana Spaić
objavljeno: 01.02.2011.
