Izvor: Politika, 31.Okt.2009, 02:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Život u sobi sa pogledom na hodnik
U adaptiranim kancelarijama kod Ade Ciganlije živi 40 familija raseljenih sa Kosmeta. – Učenici osmoletke „Vojvoda Mišić” poklonili mališanima ovog izbegličkog kampa garderobu, igračke, školski pribor...
„Mama, mama, stigle su igračke, dođi brzo da vidiš”, osmehnuo se juče četvorogodišnji Stefan Zarić, čvrsto uhvatio majku Milicu za ruku i odveo je do glavnog ulaza u njihov dom – izbeglički kamp kod Ade Ciganlije. Nije časio >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << časa. Iz gomile kesa punih garderobe, igračaka i školskog pribora izabrao je plišanog tigra, ragbi lopticu, svesku, ali i jednu zelenu olovku koju više nije ispuštao iz ruku. Dok se igrao pored koša koji mu je napravio deda Ranko, njegova majka, baka i ostali stanari nepriznatog kampa za raseljene sa Kosmeta, smeštenog tik pored „beogradskog mora”, delili su pomoć koju su im uputili učenici, roditelji i zaposleni u osmoletki „Vojvoda Mišić”.
– Uzeću ovu lutku za malu Tijanu. Nije tu, ali neka je čeka kad se vrati – rekla je Lidija Ašanin komšinici dok je za klince i klinceze koji žive u kampu pakovala pidžame, jakne, bluze...
– Mnogo nam znači ova pomoć. Ima puno lepih stvari. Garderoba koju mališani ne mogu da obuku kada idu u školu, nosiće makar po kući. Ide zima, biće hladno. Ovo je drugi put da nam škola „Vojvoda Mišić” pomaže akcijom „Deca deci” – kaže Lidija i dodaje Stefanu plavi duks za koji je odoka ocenila da mu pristaje.
Ovaj dečak i još deset članova njegove porodice već pet godina žive u tri male prostorije, kuhinji i dve sobe prepravljene od nekadašnjih kancelarija „Parking servisa”. U dnevnoj, jedini prozor gleda na hodnik. Sa još tri porodice izbegle iz Istoka, Peći i Kline dele kupatilo. Kreveta za svakog člana ove najbrojnije familije u kampu – nema. Neko uvek spava na dušeku postavljenom na podu. Glava porodice, Ranko Zarić, koji je na Kosmetu ostavio dva stana i lokal, kaže da stara izreka „Kad deca nisu besna, ni kuća nije tesna” i te kako važi.
– Zlatni su mi sinovi, ćerke i unuci. Kada nemamo para, ne bune se. Snalazimo se kako znamo i umemo. Moja majka prima penziju, deca rade za nadnice, ja dobijam 8.400 dinara jer sam bio šef autobuske stanice u Istoku. Stavimo novac na gomilu, odredimo prioritete i tako stalno. Dešava se da nekog dana nemamo ni za hleb. Čekamo da se neki od sinova vrati s posla i donese dnevnicu kako bismo jeli – priča Ranko i s ponosom hvali najmlađu ćerku Aleksandru (15) kojoj je 1999. godine, zbog stresa doživljenog na Kosovu i Metohiji, oštećen sluh. Kao učenica Škole za oštećene sluhom – nagluve „Stefan Dečanski”, zavredela je niz nagrada na takmičenjima iz srpskog jezika. Njena starija sestra, Anđelija, u srednju poljoprivrednu školu ide bez knjiga. Ali, kući donosi samo odlične ocene.
– Sanjam da prodam stan u Istoku i kupim kuću u blizini Beograda. Hoću sinovima Dejanu, Davoru, Daliboru, Radoju, ćerkama Danijeli, Anđeliji, Aleksandri, unucima Stefanu, Strahinji, Lani, majci Bosiljki i supruzi Milici da pružim trajni krov nad glavom. Šta da radimo kada nadležni uskoro odluče da isele sve kolektivne centre? – pita se Ranko.
Nenad Ašanin, koordinator kampa kod Ade, kaže da svi stanari žive kao jedan, pomažu se međusobno i trude da dotrajalu zgradu koliko-toliko srede i nazovu je domom.
– Kada smo prvi put ušli, zatekli smo pacove, bube, gomilu upotrebljenih špriceva... Trebalo nam je dva meseca da sve dovedemo u red. Sva sreća pa su zidovi od cigle i zimi nije toliko hladno. Ali, ovde nema normalnog života. Nekoliko puta su se zapalili strujomeri jer nisu mogli da izdrže potrošnju. Za ceo kamp voda stiže iz jedne tanke cevi. Kada dvoje ljudi odvrnu slavine, kod komšija odmah presuše. Prepušteni smo sami sebi – kaže Ašanin i ističe da je pomoć poput one koju im je već drugi put priredila škola „Vojvoda Mišić” – retka.
Zorana Vojnović, predsednica saveta roditelja škole, kaže da u ponedeljak stiže još jedna tura odeće, obuće, sredstava za higijenu i igračaka koje su učenici, roditelji i zaposleni sakupili za samo nekoliko sati kako bi pokazali da žitelji kampa nisu zaboravljeni.
U izbegličkom centru kod Ade Ciganlije živi 40 porodica – 24 dece i tri bebe.
J. Cvetković
[objavljeno: 31/10/2009]
