Izvor: Politika, 13.Jul.2010, 23:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Umesto kolača
Mi, beogradski mangupi, imali smo uzrečicu: ,,Baš me briga što Mađarska nema more”
Ja, kao predsednik… Dozvolite da budem ličan! Rečenicu takvog sklopa ne bih izgovorio kao predsednik zemlje sa 700.000 nepismenih, 800.000 odbeglih, ili u zemlji u kojoj svirač raštimovane gitare u liku ministra deli naforu od 5.000 dinara, što je ,,dobrodošla” uvreda ili ručak u Bodrumu ili na Adi Ciganliji, bez deserta! Mi, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << beogradski mangupi, imali smo uzrečicu: ,,Baš me briga što Mađarska nema more”. Možda ćemo i mi, zahvaljujući patetičnoj poseti ,,ja kao predsednik” Crnoj Gori, biti udostojeni usluga najgorih konobara na Balkanu i lepih staza pored mora sa pogledom na otpatke koji deluju kao ,,Znakovi pored puta” (naslov knjige Ive Andrića pozajmljen da bi i nepismeni znali, pod uslovom da im neko pročita i objasni, da je Ivo Andrić dobitnik Nobelove nagrade a ne pobednik ,,Farme”! Prema tome, ponavljanje ,,ja kao predsednik” je bez uspeha kod srpskog naroda zablebetalog u ,,Farmu” jer bi anketa, siguran sam, pokazala veću popularnost pobednika ,,Farme” od ma koga drugog. Ljudska glupost u zemlji Srbiji odnela je još jednu pobedu.
A šta da kažemo zašto smo bez validnog objašnjenja oterali lepu crnogorsku ambasadorku? Slutim da je razlog u nepomućenoj Mirinoj lepoti koja je još uvek u glavama dela vladajuće garniture.
Vratimo se patetičnoj poseti ,,ja, kao predsednik”, Crnoj Gori. Postavlja se pitanje gde bi mnogi od nas bili da su nam očevi rođeni daleko od svog kasnijeg socijalnog miljea? Bili bismo ili predsednici ili članovi Srpske akademije nauka i umetnosti. Hvala lepo, pogotovo što je u SANU i bivši Miloševićev predsednik koji nije stigao ni da izgovori ,,ja, kao predsednik”.
Živo se sećam karikature mog obožavanog venčanog kuma Zuke Džumhura. Karikature na kojoj Staljin čuči na oblaku i moli svetog Petra da ga spusti nazad na deset minuta! Znameniti Srbi u vlasništvu svetog Petra u slučaju da ih Petar spusti u ovakvu Srbiju molili bi ga da ih odmah vrati pa makar ih vratio u pakao i bez 5.000 dinara nafore.
Ostaje nam da se i dalje uzdamo u svetog Petra pošto su nas i dodole napustile pa gacamo poplavljenom Srbijom sa svešću da smo oborili nevidljivi avion ali da su nas pobedili gradonosni oblaci! Čudi me da u virtuelnoj Srbiji još samo Valtera nismo zamolili da ne brani samo Sarajevo. Ne, branićemo se sami na iskustvu ,,odbrane” Vukovara ili Kosova. Ovu drugu stavku naše odbrane, sa licencom odličnog engleskog jezika (tata ga školovao pa dete to dobro i zna) bezlično po nalogu ,,ja, kao predsednik” priča ispraznu priču koju i vrapci cvrkuću. U priču je ugrađena i zahvalnost minornim zemljama što nisu priznale samostalnost Kosova, a po sistemu: ,,Ništa nas ne smije rastaviti od Zambije”.
Nema veze. Ponavlja se sramota. Bacanje vekni hleba gladnima na Terazijama devedesetih godina zamenjena je ,,Marijom Antoanetom” u pantalonama koja je napredovala toliko da umesto kolača deli po 5.000 dinara. Da li se bedi srpskog naroda vidi kraj?
Zoran Hristić
objavljeno: 14.07.2010.
.jpg)
