Izvor: Politika, 16.Feb.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U srcu generacije
Stvari i situacije kroz koje ljudi prolaze svaki dan mogu prerasti u dramu, čak i u triler, kaže dobitnica berlinskog Gran prija za film „Svi drugi”
Od našeg specijalnog izveštača
Berlin – Posle projekcije još u prvim danima 59. Berlinskog festivala, savremena minimalistička drama „Svi drugi” mlade nemačke rediteljke Maren Ade (rođena 1976. u Karlsrueu, debitovala sa filmom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „Šuma za drveće” i 2003. osvojila specijalnu nagradu žirija u Sandensu) dobila je izvrsne kritike i uvrstila se među favorite. Stoga je odluka žirija da se autorka nagradi Gran prijem (ravnopravno sa Adrijanom Binijezeom rediteljem filma „Gigant”), a glumica Birgit Minišmajer „Srebrnim medvedom” za najbolju žensku ulogu, naišla na veliko odobravanje i publike i kritike.
Obrazloženje žirija bilo je i više nego jasno – „Svi drugi” je od one vrste filmova koji istražuju načine za bolje tumačenje i razumevanje važnih tema našeg vremena. A sve to kroz priču o mladom, neusklađenom paru na letovanju u Sardiniji – čija se veza opasno poljulja kada u letovalištu sretnu kolegu sa posla, mnogo uspešnijeg od njih – u stilski doteranom i dramaturški čvrsto utegnutom filmu o potrazi za materijalnom srećom...
Tema filma „Svi drugi” je usamljenost, izolacija, depresija, dakle nešto što je toliko puta već viđeno u filmovima, ali ste Vi od nečega što se zove običan, svakodnevni život načinili neobičan i uzbudljiv film?
Svakodnevni konflikti među takozvanim običnim ljudima, partnerima u vezi, kolegama, mogu biti moćna i dramatična priča ukoliko je tako ispričate. Stvari i situacije kroz koje ljudi prolaze svaki dan, a na koje ni sami ne obraćaju veliku pažnju jer je to postao deo svakodnevne rutine, mogu prerasti u dramu, čak i u triler. Iako moj film zbog autentičnosti deluje dokumentaristički, sve je plod fikcije.
Pomenuli ste autentičnost a ona je, mišljenja sam, najizraženija u neverovatno spontanim dijaloškim linijama filmskih likova, tako da se nekom može učiniti da je reč o vrsnim glumačkim improvizacijama?
Nikakvih improvizacija nije bilo jer je moj scenario nastajao dugo, uz obraćanje pažnje i na najsitnije detalje. Jednostavno, ja tako pišem i dugo vremena provodim pišući dijaloge. U pripremama za snimanje, zajedno sa glumcima, provela sam dosta vremena probajući scene i dijaloge. Sve je uvežbano pre početka snimanja, glumci su savladali kompletan scenario, jer smatram da je on temelj filma. Kada imate dobar scenario i dobru glumačku podelu, malo je toga što može da krene naopako.
Šta je bilo teže napisati, ženski ili muški lik?
Kada pišem scenario za film, krećem od likova. Ko su oni, kakvi su, u kakvom su odnosu? U svom prvom filmu „Šuma za drveće” imala sam ideju o sasvim određenoj ženi, a u filmu „Svi drugi” fokusirala sam se na neusklađeni ljubavni par. Giti je nepopustljiva, snažna, puna života, a Kris je melanholičan, sklon razmišljanju. Tek kada sam izgradila ta, i takva, dva lika, počela sam da razmišljam kakva bi se vrsta priče dala ispričati o njima. Zato sam rešila da ih „pošaljem” na letovanje, da ih izmestim iz zajedničkog stana i svakodnevice i da se fokusiram na njihov međusobni odnos, i odnose koje stvaraju sa drugim ljudima. Tako se rađaju svi konflikti.
I Birgit Minišmajer i Lars Ajdinger deluju kao da im je ugodno u koži likova Giti i Krisa, iako im je kamera prilazila često klaustrofobično blisko i intimno? Imali su poverenja u Vas?
Još tokom proba raščistili smo sve moguće dileme i ja sam im jasno stavila do znanja da će ovo biti glumački film i da je na njima glavno težište. Sve snimajuće probe radili smo u dvorištu moje kuće, u opuštenoj atmosferi. Na samom snimanju dozvoljavala sam da se scene ponavljaju koliko god treba, kako bi se postigla željena intimnost.
Zanimljivo je da u filmu rad kamere nije složen niti zahtevan, a uočljiv je i nedostatak muzike. Minimalizam?
Nije u pitanju isključiva želja za minimalističkim rediteljskim postupkom. Jednostavno, mišljenja sam da svaki gest filmskih junaka, svaki pogled njihovih očiju, može da bude snažniji, čistiji i iskreniji ukoliko ga „ne ometam” snimateljskim bravurama, kamerom u zahtevnom pokretu ili muzikom s kojom se, uobičajeno, pojačava utisak ili značenje određene scene. Krajnji rezultat filma tako može biti bolji i jači.
Vaš film pleni i prefinjenim humorom, koji se rađa i iz mentaliteta generacije modernih 30-godišnjaka što žude za ekonomskom srećom i sigurnošću, načina na koji govore, uobičajenog slenga s kojim razmenjuju osećanja. Generacijski film?
Par o kojem govori moj film je približno mojih godina. Oni su mladi i obrazovani, različito su ambiciozni, a Kris je i arhitekta što je slično poslu reditelja. Ima dosta paralela sa mojim ličnim afinitetima i stavovima prema životu i ljudima, ali su oni ipak plod moje mašte. Međutim, slažem se sa Vama, možemo ovaj film nazvati i generacijskim filmom.
Mnogi su bili iznenađeni što je Vaš mali, niskobudžetski film odabran za takmičarski program Berlinskog festivala, za razliku od filmova nekih mnogo poznatijih nemačkih autora?
Moram da priznam da sam i sama bila iznenađena, ali i poludela od sreće kada sam saznala da će se „Svi drugi” takmičiti za glavne festivalske nagrade. To je neverovatan uspeh, jer mi je ovo tek drugi film u karijeri. Na ovakve stvari nikada ne možete računati unapred, možete ih samo sanjati. Što se tiče komentara da je moj film mali, jer mu je i budžet takav, mogu samo da kažem da je on za mene veliki kao kuća i da samo ja znam kako mi je bilo teško da ga stvorim – istovremeno radeći i kao scenarista, i kao reditelj, i producent.
Dubravka Lakić
[objavljeno: 17/02/2009]
