Izvor: RTS, 17.Apr.2009, 03:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pregled štampe (17. 04. 2009.)
Priština se uplašila dolaska Tadića na Kosovo!, NBS zatražila da banke ne iznose novac u inostranstvo, Draža Mihailović pogubljen na Adi Ciganliji, Samo njega nema, piše danas dnevna štampa
Priština se uplašila dolaska Tadića na Kosovo!
Vlada Kosova uplašila se dolaska predsednika Boris Tadića na Kosovo u vreme vaskršnjih praznika, pa je ministar policije Zenun Pajaziti izjavio da predsednik Tadić „može da dođe samo uz dozvolu vlade Kosova, >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << a takva dozvola dosad nije izdata".
Ministar Pajaziti je ovo izjavio reagujući na „nezvanične informacije" da će Tadić danas posetiti Kosovo i Metohiju.
- Vlada Kosova nije izdala nijednu dozvolu za dolazak stranih zvaničnika na Kosovo, a bez toga nijedan strani zvaničnik neće moći da uđe na Kosovo. Kosovska policija neće dozvoliti ulazak na Kosovo nijednoj delegaciji bez adekvatne dozvole institucija Kosova, a institucije Kosova dosad nisu dobile zahtev iz kabineta predsednika Srbije - rekao je Pajaziti.
U kabinetu predsednika Pressu je rečeno da „zasad" nema informacija da Tadić planira da ode u posetu Srbima na Kosovu i da „nemaju komentar" na navode kosovskog zvaničnika.
Međutim, prištinski dnevnik „Ekspres" objavio je program posete Tadića i faksimil pisma koje je 14. aprila upućeno specijalnom izaslaniku EU na Kosovu Piteru Fejtu. Prema tim navodima, cilj dolaska predsednika Tadića na Kosovo je poseta manastiru Dečani povodom Vaskrsa.
U zahtevu su dostavljeni lični podaci za predsednika i devet članova pratnje, među kojima su i ministar za Kosovo Goran Bogdanović i članovi Tadićevog kabineta. Navode se i imena i podaci petorice telohranitelja i molba da im se dozvoli da na Kosovo uđu naoružani, i dodaje da je Tadić tražio blindirani automobil.
Prema ovim navodima, Tadić će ući na administrativnom prelazu Merdare u 11 sati, da je za 13 časova predviđena poseta manastiru Visoki Dečani, dok je povratak predviđen u 17 sati.
NBS zatražila da banke ne iznose novac u inostranstvo
Narodna banka Srbije zatražila je od banaka da ne smanjuju iznos kredita odobrenih do kraja sledeće godine, kao i da ne iznose novac iz Srbije. Takođe treba da omoguće klijentima da kredite u stranoj valuti prebace u dinarske. Banke koje na sebe preduzmu ove obaveze moći će da računaju na određene olakšice.
Nakon sastanka s predstavnicima banaka koje posluju u Srbiji, centralna banka saopštila je da je od njih zatražila da zadrže obim kreditiranja iz decembra prošle godine. Dobra vest je i da će Narodna banka Srbije ponuditi poslovnim bankama olakšice i ukoliko prihvate da klijentima omoguće da kredite uzete u stranoj valuti zamene u dinarske, kao i da izmene uslove otplate kod postojećih kredita (produženje rokova otplate...).
Povoljnosti, između ostalog, obuhvataju da se bankama ponude dinarski krediti s rokom dospeća od godinu dana, kao i da budu oslobođene plaćanja obavezne devizne rezerve za depozite i kredite iz inostranstva. Drugim rečima, banke se motivišu da više ulažu novca za kreditiranje građana i privrede Srbije.
Pored toga, bankama će biti omogućeno da za regulatorne potrebe u kapital uključe obaveze plaćanja prema inostranstvu do visine od 75 odsto osnovnog kapitala. Banke koje prihvate uslove NBS moći će i da kašnjenje u naplati potraživanja klasifikuju prema naknadno ugovorenom datumu dospeća i da pokazatelj deviznog rizika povećaju sa 10 odsto na 20 odsto kapitala.
Draža Mihailović pogubljen na Adi Ciganliji
Dragoljub - Draža Mihailović, načelnik Glavnog štaba Jugoslovenske vojske u otadžbini, pogubljen je 17. jula 1946. godine u prvim jutarnjim časovima, na beogradskoj Adi Ciganliji, a njegovo telo bačeno je u krečanu pokraj ograde zatvora koja je posle nekoliko dana zatrpana. Oružjem s prigušivačem streljana su tada još sedmorica osuđenika, a osmi, Dragi Jovanović, uprkos zvaničnom državnom saopštenju da je likvidiran, živeo je još dve-tri godine i potom ubijen. Centralnom milicijskom četom koja je obavila pripreme za streljanje i organizaciju egzekucije rukovodio je Radivoje Lazić.
Tom činu prisustvovali su Slobodan Penezić Krcun, ministar unutrašnjih poslova Srbije, Josip Hrnčević, tužilac FNRJ, pukovnik Miloš Minić, vojni tužilac, Mihajlo Đorđević, predsednik sudskog veća, Slobodan Krstić Uča, funkcioner Ozne (Odeljenje za zaštitu naroda), lekar po službenoj dužnosti i malobrojni, javnosti manje poznati, oficiri Ozne i milicije.
Potvrdu njegove istinitosti dali su, pre svih, učesnici zbivanja: Slobodan Krstić Uča u razgovoru sa Miladinom Gavrilovićem, upravnikom Zadužbine kralja Petra Prvog na Oplencu, i novinarom Miletom Nedeljkovićem, snimljenom početkom devedesetih godina prošlog veka, potom viši inspektor MUP-a u penziji koji čeka blagoslov ministra pravde da ga oslobodi ćutanja na koje se zakleo stupajući na posao, zatim Vojislav Mihailović, unuk đenerala Mihailovića, kao i širom sveta brojni istraživači jedne od najvećih i najdugotrajnijih tajni Srbije.
Evo šta je zabeležila magnetofonska traka, odnosno šta je govorio Slobodan Uča Krstić, učesnik u akciji hapšenja Draže Mihailovića 13. marta 1946, i autor knjige „Kako sam hvatao Dražu Mihailovića". Na pitanje Gavrilovića i Nedeljkovića gde su obavljana streljanja narodnih neprijatelja u tim danima, Krstić je odgovorio:
- ... Pa, u Marinkovoj bari (današnje Centralno groblje - prim. aut.), izuzev onih koji su zvanično streljani kao Draža i oni... - kazuje Krstić. - Oni su na Adi Ciganliji. Ja sam bio prisutan prilikom egzekucije. Draža je bio izgubljen, bio je totalno izgubljen. Pre streljanja ništa nije rekao. Tu je Mušicki, jedini od svih koji su streljani, uzviknuo: „Živela Srbija". To je Kosta Mušicki, Ljotićev komandant. Bili su prisutni Miloš Minić, Mika Đorđević, Josip Hrnčević, Slobodan Penezić Krcun i tako dalje. Pripreme za samo streljanje obavljene su u zatvorskom krugu, tokom noći, a pogubljenje je obavljeno sat-dva posle ponoći.
Ima tu jedan drugi zanimljiv detalj. Trebalo je sve to da bude po zakonskim propisima. Međutim, služba je imala interesa da Dragog Jovanovića zadrži još malo posle toga i ja sam ukrao Dragog Jovanovića iz te grupe i prebacio u druga kola i odvezli smo ga u Beograd i niko, ni predsednik suda, ni tužilac, nije primetio da fali Dragi Jovanović. Niko nije ni brojao zatvorenike na strelištu.
Dragi je posle dve godine, tri, isto likvidiran. A pošto sam ga ja predao, kao šef obezbeđenja, bio sam odgovoran za njegovu ličnost. Obaveštajna služba ponovo mi ga je predala da se uverim da nije sa njim pravljena neka kombinacija i znam samo da su ga odveli na streljanje i da je pored rake bacio burmu. Kad su ga pitali što baca, on kaže: „Da mi se zna grob". On je na Centralnom groblju sahranjen".
Na pitanje sagovornika Gavrilovića i Nedeljkovića da li postoji dokumentacija o njegovom „ponovnom" streljanju, Krstić je odgovorio da ne postoji. Znači, zvanično je streljan sa Dražom na Adi Ciganliji, a to se u stvari dogodilo dve-tri godine kasnije.
- Moja je savest čista. Ovo prvi put pričam - završio je ispovest Slobodan Krstić Uča.
Da bi otkriće ove decenijama strogo čuvane tajne dobilo i zvaničnu potvrdu nauke, na potezu su nadležni, pre svih u Ministarstvu pravde. Donošenjem odluke da malobrojne svedoke oslobađaju zakonske obaveze čuvanja tajne, veoma brzo bi se razjasnili i mnogi drugi skrivani detalji o tadašnjim zbivanjima u Srbiji. I na taj način, koliko-toliko, pridružili bismo se civilizacijskim shvatanjima i ponašanjima koja su u mnogim državama i društvima odavno norma.
Samo njega nema
JOOOJ, šta ću? Nema više moga Vladimira... Neka moja suza bude poslednja i da nijedna majka ne zaplače za ubijenim policajcem. Zašto su ga ubili? Bio je stub kuće...
Grcajući u suzama, vadeći sinovljevu fotografiju iz nedara, Srbislava Grandić, majka ubijenog policajca, priča da joj jedinu utehu u najcrnjim danima pruža Miloš (26), mlađi sin, ali i predstojeće rođenje unuka. Vladimirova verenica Tamara Nikolić je u šestom mesecu trudnoće.
- To je jedino što ću imati od moga Vlade - kaže Srbislava. - Sada mi je najvažnije da nju sačuvamo i da se ona ne izlaže stresu. Samo da dočekam da se rodi unuče. Sve ću učiniti, samo da detetu moga Vlade ništa ne fali. I ono će, nažalost, odrastati bez oca kao što su i moji sinovi.
Za tragičan događaj na autoputu Novi Sad - Beograd, kod benzinske pumpe "Minut", majka Srba je saznala u Stepanovićevu, gde je bila da pomogne majci oko bolesnog oca. Sada žali što joj rodbina nije dozvolila da poslednji put vidi sina u bolnici.
- Znam da moram da budem jaka, ali ovoliko tuge i tragedija, duša ne može da podnese - brišući suze govori majka - Ne mogu da prihvatim da ga nema. Spremila sam njegovu uniformu, kao da će sada doći da se presvuče i ode na posao. Ta uniforma će ga uvek čekati. Za mene će moj Vlada uvek biti živ.
Rodbina i prijatelji teše majku i brata Miloša. Ali, pri pomenu Vladine tragedije, sećanja se vraćaju i na zlu sudbinu hrabrog Vladimirovog oca Nikole, poginulog u Beogradu na Avalskom putu 21. avgusta 1986. godine, takođe na zadatku i u uniformi saobraćajca
i na motoru.
- Bio je isti otac - setno će Srbislava. - Hrabar, pravdoljubiv, uvek spreman da pomogne slabijima i ugroženima, uporan da posao odradi do kraja. - Nije se štedeo, baš kao ni njegov otac, što je i pokazao tog kobnog dana. Da li možete da verujete, sam na četvoricu naoružanih bandita. Ne znam da li bi mnogo ljudi bilo spremno da tako nešto uradi. Moj Vlada jeste. I to je platio svojim mladim životom.
PokazujuĆi fotografiju na kojoj je Vladimir sa drugovima iz klase Srednje policijske škole u Sremskoj Kamenici, majka ponosno pokazuje na sina.
- Eto, tu je sa drugovima i Miladinom Kostreševićem. Bio mu je razredni starešina. Svemu ga je naučio i mnogo ga je voleo - govori majka pogleda zagledanog u uramljenu fotografiju na zidu. - Surova sudbina naterala ga je da rano odraste. Imao je osam godina kada je ostao bez oca, a Miloš tri. Nije nam bilo lako, ali sam ih vaspitala da budu pošteni i časni ljudi. Uvek sam im govorila da se braća drže jedan drugog. Mnogo su bili vezani. Posle muževljeve tragične pogibije, Srbislava se mnogo puta pitala čime je zaslužila takvu sudbinu. Sada, 32 godine kasnije, ponovo se isto pita.
- Sa 19 godina je bio na Kosmetu, bio je opkoljen i uspeo da se vrati živ. A, onda nastrada na putu. Zašto je moralo tako da bude? - kršeći prste naglas pita majka tragično nastradalog policajca. - Posle svih užasa koje je prošao, poginuo je pred kućom, u Novom Sadu koji je toliko voleo.
Majci Srbislavi i bratu Milošu preostaje da do kraja života tuguju za Vladimirom i da opominju da se takva tragedija više nigde i nikome ne ponovi.
