Izvor: Politika, 20.Apr.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pouzdano Učino svedočenje
Slobodan Krstić Uča imao je savršeno pamćenje, hiljade imena u glavi – tvrdi Miladin Gavrilović koji je pre dvadesetak godina snimio njegovu ispovest o pogubljenju Draže Mihailovića 1946. godine
Posle otkrića da je Dragoljub Draža Mihailović, načelnik Glavnog štaba Jugoslovenske vojske u otadžbini, pogubljen na Adi Ciganliji 17. jula 1946. godine, o čemu je „Politika” obavestila javnost 17. aprila, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ne prestaje interesovanje za taj događaj. Podsetimo, do tog saznanja novinari „Politike” došli su uz pomoć Miladina Gavrilovića, upravnika Zadužbine kralja Petra Prvog na Oplencu, koji je sačuvao magnetofonske trake višečasovnih razgovora sa Slobodanom Krstićem Učom, svojevremeno visokim funkcionerom Ozne. Široj javnosti Uča Krstić je postao poznat kada je objavio knjigu „Kako sam uhvatio Dražu Mihailovića”, pisanu na osnovu učešća u akciji hapšenja Draže Mihailovića 13. marta 1946. godine u okolini Dobruna.
Decenijama znatiželjna javnost nije mogla da sazna kako je i gde streljan i sahranjen u ratnom periodu ministar vojni i glavnokomandujući Jugoslovenske vojske u otadžbini. Uzaludna su bila pretraživanja po prašnjavim policama arhiva, ko zna koliko obavljenih razgovora sa učesnicima tog događaja i savremenicima onovremenih zbivanja. Jednostavno nedostupnost dokumentima i zid ćutanja bili su nepremostiva prepreka istraživačima ove istorijske tajne širom sveta.
Onda se, posle 63 godine, pojavila ispovest čoveka koji je bio prisutan egzekuciji Draže Mihailovića, koji je učestvovao u tome, zapamtio mnoge zanimljive detalje, a sve to uredno je zabeležio i snimio 1989-99. godine Miladin Mićun Gavrilović.
Gospodine Gavriloviću, kada ste i kako došli u kontakt sa Slobodanom Krstićem Učom?
– Upoznali smo se u kafani „Kod Šaneta” koju je on često posećivao posle odlaska u penziju. Sedeo je za stolom levo od ulaza, a dijagonalno su sedeli ljudi iz Udbe koji su ga neprekidno pratili. Prvom susretu prisustvovali su i general Milivoje Stanković, moj zemljak iz Viče, i novinar Mile Nedeljković koji je pisao hroniku Topole. General Stanković je bio odličan poznavalac istorije tog kraja, a on i Uča su bili saborci od početka rata. Pričali smo o tim danima, ali i o posleratnim zbivanjima.
Da li je, po vašoj proceni, Uča Krstić imao dobro pamćenje?
– Izvanredno. On je znao, utisak je, hiljade imena. Nepogrešivo se sećao i ljudi i događaja. Možda iz razloga što nije voleo da piše, osim službenih izveštaja.
O kakvim je to papirima reč?
– Uča Krstić je bio veoma, veoma zanimljiva ličnost. Učestvovao je u mnogim akcijama Udbe u zemlji ali i u inostranstvu.
Da li je Slobodan Krstić pouzdani svedok istorije?
– Apsolutno pouzdan, veran službi. On je saopštavao zvaničnu verziju, a potom govorio ono što je on smatrao istinom. Uča nije znao da laže ili izmišlja. Ako hoće da kaže on to i učini. To što nije hteo da izgovori nije bilo sile da ga natera.
Šta, na primer?
– Bio je u Argentini ne bi li uhvatio poglavnika Antu Pavelića. Razgovarao je, po zadatku Josipa Broza Tita, sa Milanom Stojadinovićem, takođe u Argentini, o njegovom povratku u Jugoslaviju i preuzimanju ekonomsko-finansijskih poslova u novoj državi. Učestvovao je u vraćanju iz Nemačke „Tajne večere” u sedefu koju je jerusalimski patrijarh poklonio kralju Aleksandru 1924. godine. Vratio je Oplencu zlatnu dijademu kraljice Marije, zlatnu sablju kralja Aleksandra koju je dobio na poklon od Hercegovaca... Pratio je Mimaru učestvujući u pokušajima vraćanja umetničkog blaga otadžbini. Zatim, tražio je uranijum po Srbiji, učestvovao u izgradnji baraka na Golom otoku.
Koliko je još bio angažovan na tom ostrvu?
– Trebalo je da bude upravnik, kaže Gavrilović, ali mu se razbolela tašta pa je zamolio da bude pored nje i tako nije postao upravnik.
Gde ste obavljali vaše razgovore i koliko je bilo potrebno strpljenja da saznate o temi koja je danas toliko aktuelna?
– Na Oplencu. Mesecima je dolazio u kuću kralja Petra, svakog vikenda, i onda smo pričali o svemu i svačemu, a ja sam snimao. On je to dozvoljavao, a govorio je on što je hteo. Bezbednjaci su bili uokolo, ali mu to nije smetalo da otvori dušu.
Šta Vas je, mada niste istoričar, motivisalo da se bavite ovom tematikom?
– U to vreme kao svršeni student policijske više škole nisam mogao da dobijem posao jer je neko iz bezbednosti iščačkao nešto nepodobno u biografiji moje porodice. Uči sam kao takav bio simpatičan, a ja sam se držao reči mog oca Aleksandra koji je stalno ponavljao da nije sve u prošlosti bilo kako smo mi učili da jeste. Govorio mi je: „Ne zaleći se, sinko, nije sve baš tako”. Vreme je dokazalo da je u mnogim stvarima bio u pravu.
Šta bi na kraju, gospodine Gavriloviću, valjalo preduzeti da bi „Politikino” otkriće bilo i zvanično potvrđeno u nauci?
– Svaka kritičnost je uvek dobrodošla. Da bi Učina ispovest dobila i zvaničnu potvrdu valjalo bi iskopati kosti đenerala Mihailovića i obaviti DNK analizu. Takođe mislim da je preko potrebno pronaći u arhivama službe bezbednosti, jer su sve poslove oko hvatanja i likvidacije Draže Mihailovića obavljali upravo srpski bezbednjaci, dokumenta o tim dešavanjima. Samo tako konačno ćemo staviti tačku na te sada već davne godine iz prve polovine prošlog veka – završio je kazivanje Miladin Mićun Gavrilović.
Dragan Vlahović
[objavljeno: 21/04/2009]
