Izvor: Blic, 10.Jul.2010, 01:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od Banjaluke do Beograda samo dan vožnje
Verujući u sebe i ono što radi, vođen ljubavlju prema sestri i željom da približi dva „bratska“ grada, Boris Čikić je za samo 17,5 sati biciklom iz Banjaluke stigao u Beograd. Putovanje je započeo čim je zvonik na hramu Hrista Spasitelja otkucao ponoć na Vidovdan, a na Adu Ciganliju stigao istog dana u 19.15 časova. Vozeći bicikl 400 kilometara u jednom danu oborio je i lični rekord. Sličan podvig izveo je u julu prošle godine kada je za samo 24 časa prešao 357 kilometara >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i iz Banjaluke stigao u Trebinje.
Čikiću je, kako kaže, najvažnije bilo da bude spreman psihički, a fizičku kondiciju „dopunio" je nekoliko dana ranije vozeći do Splita. Putovanje je počelo ispred hrama Hrista Spasitelja.
- Dok sam sedeo na ulazu gde se pale sveće, prišao mi je čovek koju tu radi i zamolio da se premestim da ne bih aktivirao alarm. Pomerio sam se, seo na stepenice, a onda mi je prišao isti čovek i dao jastuče da ne sedim na kamenu. Ta mala sitnica bila je dovoljna da se osetim kao da mi je neko dao krila - priča Boris kojeg su prijatelji tačno u ponoć ispratili iz Banjaluke.
Ružno vreme nije ga sprečavalo u naumu, pa je prvu pauzu napravio tek u Derventi. Prošao je Modriču, uživao u noćnoj vožnji bez puno vozila. Oko pet ujutro došao je u Šamac, doručkovao, nastavio do Brčkog gde je napravio jedinu dužu pauzu od sat vremena. U Bijeljini je energiju dopunio kolačima i sladoledom, a preko Pavlović mosta ušao je u Srbiju.
- Ceste u Srbiji su jako loše, ispucane i pune rupa. Još mi ruke bride, utrnule su od trenja i vibracija. Po Srpskoj je uživancija voziti, ceste su odlične, imaš šta da vidiš i gde da staneš. Tamo sam samo preleteo. Nisam poznavao put pa sam jurio da stignem za dana, da me ljudi upute. Tako sam na Adu Ciganliju došao u 19.15 časova. Sam sebe sam iznenadio, jer sam stigao pet sati ranije. Do Beograda sam prešao 370 kilometara, a kako sam planirao 400, vozio sam se po gradu da bih dostigao tu dužinu - kaže Čikić i dodaje da je nakon dolaska osetio olakšanje, zadovoljstvo, sreću, ceo svet tada je bio njegov. Ovim je pokušao da približi dva naroda, da kaže da Banjaluka i Beograd nisu udaljeni 400 kilometara, već jedan dan vožnje biciklom.
Nameravao je da njegov Vidovdanski podvig ostane zabeležen i razmenom fotografija panorama Banjaluke i Beograda i da ih uruči gradonačelnicima, ali to se nije ostvarilo jer nije dobio finansijsku podršku gradske i republičke vlasti. Nisu mu pomogli ni da nabavi GPS navigator za bicikl.
- Iz gradske uprave su mi odgovorili da nisu planirali sredstva u budžetu za tu aktivnost, bez ijedne rečenice podrške. Pomoć nije stigla ni od Vlade RS, ali su mi bar poželeli srećan put - kaže Čikić. Ipak, veliku zahvalnost, dodaje, duguje prijateljima koji su uz njega bili dok je ostvarivao svoje velike ciljeve i koji su mu davali ogromnu podršku tokom putovanja.
Iza sebe je ostavio još jedan ostvaren san. O nekom narednom velikom biciklističkom poduhvatu još ne govori. Uskoro planira vožnju od Sarajeva do Bihaća u sklopu kampanje zaštite planine Prenj.
Fama o biciklistima
Kao neko ko je stalno na biciklu i ko je na dva točka prošao celu Evropu, Čikić kaže da su biciklisti u Banjaluci kao glineni golubovi. Ipak, biciklisti u gradskoj vožnji, smatra, ne bi trebalo da nose kacige. Trebalo bi, kaže, napraviti kulturu u saobraćaju. Apsurdno je i što je Banj brdo zabranjeno za bicikliste. „Taj znak je sramota. Desio se incident, to je za osudu, ali zašto nije zabranjen saobraćaj na cestama gde su se desile nesreće? Evo, ja ću odvozati još 400 kilometara bilo gde da kažu, samo da skinu taj znak", obećao je Boris.
