Izvor: Politika, 14.Nov.2010, 00:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ne osećam pripadnost ni veri ni naciji
Mlada glumica govori o ljubavi prema porodici, mužu, profesiji, Beogradu, želji da uvek bude bolja od sebe, priznavanju greške, glumi sa ocem Predragom Ejdusom, bakinom eliksiru lepote, odmorom na Adi Bojani, Avanturi od Krfa do Beograda, ljubavi do bola...
Ona je po horoskopu „škorpija”, pa je, kaže, jako intuitivna. I zato je, ističe, u kretanju kroz život često vodi predosećaj, božiji dar, koji je upućuje da uvek obraća pažnju na znakove pored tog svog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << puta...
Glumica Vanja Ejdus je rođena 1. novembra 1976. godine u Beogradu, kao prvo dete u braku Milice, arhitekte, i Predraga, glumca. Dve i po godine kasnije dobila je brata Filipa koji je politikolog.
Glumom je profesionalno počela da se bavi kao student Fakulteta dramskih umetnosti. I već tada je, 2002. godine, nagrađena Sterijinom nagradom za naslovnu ulogu u „Hasanaginici” koju je režirao Jagoš Marković! Posle toga je odigrala još dvadesetak glavnih i niz drugih uloga i na pozorišnoj i na filmskoj sceni.
U braku sa Ivanom Kostićem, stručnjakom za arapski jezik i književnost, ima jednogodišnju ćerku Sanu.
Šta je tema vaše nedavne premijere?
To je predstava „Državni službenici” pisca Ronalda Harvuda u režiji Đurđe Tešić. U glavnim ulogama smo Vuk Kostić i ja. Tekst je savremen. Govori se o vlasti koja, kao što znamo i mi i istorija, gazi sve pred sobom. Reč je o uništavanju morala, a to podstiče sve najgore u ljudima. Ja, u liku Ave, vodim čitavu priču po principu da uvek iza svakog uspeha ili neuspeha muškarca – stoji žena!
Da li i u braku imate isti stav?
Moj Ivan uvek kaže da sam baš takva. U glavnoj ulozi. A ja mislim da je, ipak, on glava naše male porodice. I to je naša stalna borba za dominaciju. A mislim da je pravi odnos kad podupiremo jedno drugo. Jer, žena, ipak, ima iskonsku potrebu da iza nje stoji čvrst muškarac. I tako se međusobno čuvamo.
Kako čuvate životnu snagu...
Sportom. Odlazim, povremeno, da trčim u Hajd park na Senjaku. Sad živim u tom kraju. U kući radim jogu kad to stignem, jer Sana je još mala, tek je prohodala... Pre trudnoće sam redovno išla na aerobik. U trudnoći nisam to činila, jer sam sve vreme ležala, a sad za to još nemam dovoljno vremena.
... a mentalnu?
To mi je najvažnije. Ako se stavi na niže mesto tu i ostaje. Zato se trudim da što više čitam, idem u pozorište, gledam sadržajne filmove, razmenjujem misli sa onima koji imaju šta kažu... Izbegavam besmislena druženja i dosadne priče, To me umara. Sad mi je žao što se tako, ovim ritmom, u svemu, nisam ponašala između dvadesete i tridesete godine.
Šta ste Vi kad je o naciji reč?
Moj otac Predrag je, u razgovoru sa vama, rekao da je Jugosloven, ali da sebe, intimno, doživljava kao pripadnika srpskog i jevrejskog naroda. Ipak, ja ne osećam nikakvu pripadnost, ni nacionalnu ni versku. Nemam u sebi osećaj pripadnosti te vrste. Naravno da pripadam određenim ljudima, profesiji, Beogradu kao gradu... To da. Ali, Srbiji ili nekoj veri ne!
A šta znate o sudbini očeve babe i dede?
Pričano mi je da su sa Starog sajmišta, kao i mnogi drugi Jevreji, ugurani u blindirani kamion u koji je, u toku vožnje kroz centar Beograda, na putu za Jajince, puštan otrovni gas!! Mene ova tema stradanja jako uznemirava. O tome sam i čitala. Jeste to moja porodica i to me jako dira, ali diraju me i sva druga stradanja. Užasno je koliko neko može da mrzi onoga koji je po veri, naciji ili ličnom opredeljenju nešto drugo.
Šta od sebe tražite na sceni...
Uvek želim da budem bolja, bolja od sebe, bolja nego prošli put. I zato osluškujem kritike, primedbe... To mi je jako korisno. Ne želim rutinu u glumi. Odbijam da se ponavljam.
... a šta u životu?
Pa slično je to. I tu tražim od sebe da se menjam, da se popravljam, da ne stojim u mestu, da idem napred... Muž me naučio da priznam grešku. To ranije nisam činila. Sad se osećam bolje...
Kako je to glumiti sa ocem?
To mi se dogodilo samo jedanput, u „Faustu” 2006. godine. Bilo je to naporno, ali i lepo. U jednoj teškoj sceni, kad ja glumim „Margaretino” ludilo, tata je bio uz mene kao partner, a ja sam ga osećala i kao oca koji me u toj situaciji „držao” i pomagao da budem što bolja...
A privatno?
Otac me, privatno, naučio etici, nauci o moralu, a i razvio je u meni ljubav prema pozorištu i prema ljudima. Njegov stav uvek je za mene bio glas razuma. Pogotovo u poslu.
Šta Vam je važno u budućnosti?
Želim da sačuvam sve svoje sadašnje vrednosti. Ne smem da odustanem od ličnog stava, ukusa, samokritike, optimizma... Ali, moram da im pridodam i nove vrline koje ću, veruje, razviti. Sviđa mi se volja za životom. I to sam od tate naučila.
Da li idete u salone lepote?
Nikad, niti ću. Moja baka Angelina Pašić je imala kozmetički salon i tajni recept za jednu kremu koju koristim od kako sam se rodila. Imam i lični stil oblačenja koji kreiram po sebi: građi, visini, težini, karakteru, emocijama...
Gde odlazite na odmor?
Volim da idem na Adu Bojanu. Otkrila sam taj raj na zemlji u vreme kad nismo mogli da putujemo u Grčku i Hrvatsku. Od tad sam zaljubljena u te duge i široke peščane plaže, bez gužve, okupane suncem i okovane Bojanom i kristalno čistim morem. Opušta me i povremeni vetar od koga ne čujem ništa sem svojih misli. Tu sam letos odnela i Sanu koja ja tada imala samo sedam, osam meseci. Ovo mesto, po onome što osećam, ima neku magiju...
Šta nikad nećete zaboraviti?
Bilo je to moja velika avantura u vreme kad sam imala sedamnaest godina. Sa drugaricom sam se vraćala iz Grčke za Beograd bez karte za prevoz i bez para i hrane! Pri povratku sa Krfa propustile smo poslednji brod, pa je autobus, za koji smo imale karte, otišao. Dan kasnije smo na trajektu molile ljude da nas prevezu do Soluna. U Solunu smo ušle u voz bez karti. Grčki i makedonski kondukteri su nas razumeli, ali srpski nisu. Izbacili nas iz voza u nekoj šumi. I nas dve smo plakale, vikale i pravile haos, pa su putnici skupili pare i platili nam karte do Beograda...
Bez koga ne bi mogli?
Bez porodice i ljubavi, ljubavi do bola, jer ono što ne boli nije ljubav. Sa roditeljima mogu da pričam o svemu, ali, ipak, ne govorim im baš sve. Međutim, mužu mogu da kažem sve, bukvalno sve. Kao i on meni. Imamo apsolutno poverenje jedno u drugo. Suština ljubavi je baš to: bezgranično poverenje, odnosno iskrenost. Kad se to izgubi ljudi se raziđu...
Slavko Trošelj
objavljeno: 14.11.2010
