Izvor: Politika, 24.Jan.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Na tankom ledu
Ne zna se kome je prvom palo na pamet da izađe na zaleđeno Savsko jezero. Nekom nepromišljenom. Neodgovornom. Brzopletom. Možda nekom ekstremnom sportisti. Volimo mi sve ekstremno: politiku, ekonomiju, a sport naročito. Udari krv u lice, obuzme strast, telo se ukruti i... Juriiiiš! Onome ko prežali sopstveni život, jurcanje po nesigurnom terenu je igra! Pesma!
Džabe što iz uprave Ade Ciganlije mole, kume, upozoravaju. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Ne izlazite, ljudi, tanak je led. Može da pukne. Da bude velika nesreća. Da pesma preraste u žalopojku, elegiju, ili baladu. Da ima tužan kraj!
Ne vredi pričati ekstremima. Razmileli se. Vežbaju. Hodaju. Trče. Skaču. Promiču. Kližu. Kockaju se sa sudbinom. A petnaest centimetara ispod njih – studen. Mrak. Čeka. Gladan.
Dolazi narod odasvud. Kao na hodočašće. Neki namiču sličuge, neki nemaju, dovoljne im čizme ili obične gilje.
Sve se ponavlja, oprezni pamte: imali smo to već jedne od jakih zima, poslednjih godina dvadesetog veka. Sećam se, kao da je bilo juče, par plesača se stuštio s Topčiderskog brda. Šmugnuli na otvorenu scenu, nekako iskosa, s makiške strane. Promakli pored obezbeđenja koje je motrilo zaleđenu površinu. Merilo debljinu ledenog pokrivača. Procenjivalo rizik. Razmatralo šta raditi ako cikne...
Među mnogima bez klizaljki, na staklenoj pokorici tada se nađoh i ja sa svojima: roditeljima, ženom, decom, sestrama, sestrićima, tečom... Ni sam ne znam kako. Ponele nas valjda zimske čarolije! Neobjašnjivo je to. Neprepričivo, što bi rekla moja svastika. Klizali smo uporedo s komšijama i prijateljima, kolegama s posla. Celo društvo bilo na okupu. Na čistini.
Čujem i sad ondašnje aplauze, ciku, uzajamno bodrenje.
– Nemoj tamo, ima naprslina! Idi onamo, sigurno je!
Leteli smo ukrug. Tamo. Onamo. Svud redom. Sve brže. Do granica izdržljivosti. Joj, udesno! Uuu, bezglavo! Opa-opasnooo! Do glavne plaže. Do bandžija. Pa nazad. Eh, bilo je lepo... sa sve leptirićima u stomaku.
A glavne zvezde – Brđani! On u lister odelu s crvenom kravatom, ona u hulahopkama s tirkiznoplavom bluzicom obasutom šljokicama. Plus šminka, rumeni obraščići, obrvice, u kosi cvetak... Kad primetismo tu usklađenost pokreta, taj sklad koraka i daha, te kolosalnu koreografsku ideju, ponelo nas osećanje topline, pripadnosti, ponosa... Pobudi se magnetizam! Zalepismo se kolektivno za njih.
– Cvetiću moj, vidi ovu piruetu... – svrdlao dragi pred curetkom.
– A glej sad ti dvostruki aksl... – skackao curetak pred dragim.
Bom-bom... Bom-bom... tresli se vodeni timpani pod našim nogama. Zloslutni timpani.
– Cvetiću, a da probaš trostruki? To je uspela samo jedna Ruskinja u svekolikoj vaseljenskoj istoriji umetničkog klizanja.
– Ruskinja, kažeš? Da nije možda Nemica? – bom-bom-bom...
Bom-bom-bom... Bom-bom-bom... skakutala je igračica. Okretala se oko svoje ose. Pokušavala da izvede taj komplikovani aksl. Sve je podrhtavalo. Bombalo, bombalo i... najednom krcnulo pod narodom.
Zgledali smo se. Ustuknuli. Potražili očima dvojac. Nema dvojca! Zglajznuo pod led. Zglajznuli i najbliži oko njih. Niko im ni ruku nije pružio. Niko nije baš toliko lud – da završi u bezdanu.
I dan-danas, posle tolikih godina, krckanje me svaki put trgne. Vrati me u stvarnost iz sećanja.
Osvrćem se, trljam oči, vidim jasno, još smo na tankom ledu. I ja, i moja familija. Komšije i prijatelji. Celo društvance. Sasvim lagano se vraćamo ka obali. Idemo na posao, u školu, na pijac... uobičajeno, samo bez naglih pokreta. Eh, da nam je da se sklonimo sa napukline. Sa klizavice. S vetrometine.
Padamo. Lomimo se. Protekle nedelje je u Beogradu bilo na stotine preloma ruku i nogu, u Srbiji više od hiljadu!
– Smiri se tamo! Ne ripaj više! – čuju se sve jači glasovi razuma.
Krećemo se unatraške, ka sigurnom.
Neki srećnici su se posle decenije nadljudskih napora uhvatili nudističke plaže – ko te pita, obala je obala, daj šta daš – i sad hrabre i izvlače one koji i dalje šlajfuju.
Ništa teže nego vratiti zemlju pod noge. Mnogo daleko smo otišli. Kad se dokopamo čvrstog tla – e, tad će biti lakše. Živeće se kao nekad. Ma bolje. I valjda neće više nikom pasti na um da opet pokuša da izvede taj glupi trostruki aksl.
Darko Kalezić
[objavljeno: 25/01/2009]
